Мада је јануар често најтоплији месец у Аустралији, ово лето je у Сиднеју било пријатно: температура се најчешће кретала између 25 и 30 степени Целзијуса. Безбројни заливи и раскошне плаже – од престижног Бонди бича и Вотсонс беја на истоку, до Кронула на југу – привлаче многобројне посетиоце; додуше, мање је пливача, а више сурфера, којима погодују огромни и снажни таласи Тихог океана.

Сиднеј је у правом смислу речи мегаполис. Кажу да се у пречнику простире на око 200 километара. С једне стране океан дубоко залази у копно, правећи вероватно најразуђенију обалу на свету, а с друге стране се простиру тајновите, шумовите и импозантне Плаве планине. Због свог положаја, Сиднеј има епитет једног од најлепших градова света. Већ на аеродрому посетиоци могу да узму користан водич на коме пише: There is no place in the world like Sydney.

Руперт Бани

Иако је, дакле, лето у пуном јеку, културни живот не јењава. Велику пажњу поклоника уметности привукле су две изложбе. У Националној галерији у Камбери изложено је преко 150 слика из париског Музеја Орсеј, које означавају врхунце француског постимпресионизма. Из Сиднеја се свакодневно организују једнодневни или вишедневни „пакет аранжмани” возом или авионом са посетом изложби као централним догађајем. У самом Сиднеју, пак, у Уметничкој галерији Новог Јужног Велса постављена је изложба која, на неки начин, кореспондира са овом у Камбери: изложена су дела Руперта Банија (1864–1947), по многим стручним мишљењима најбољег аустралијског сликара, који је велики део свог живота и уметничког рада везао за Париз и импресионисте. Једини је аустралијски сликар који је добио признање на Париском салону и био веома активан и атрактиван у париским уметничким круговима. Критичар Гистав Жефрој, Монеов близак пријатељ, описао је Банија као „бриљантног уметника, пуног духа”. Дошавши до пуне зрелости у време када је постимпресионизам био управљен превасходно на нове колористичке ефекте, Бани се развио у колористу и декоративног сликара највишег домета. У својој седамдесетој години вратио се у родни Мелбурн, у коме је до краја живота сликао и уживао у својој другој великој уметничкој љубави – музици.

Модернизовани ритуали

Највећи део музичког живота Сиднеја одвија се у атрактивној Опери, јединственом архитектонском здању у виду шкољке, које као да је усидрено уз обалу Тихог океана. Ту је неколико сала до којих се долази кроз простране холове, а све то гравитира ка океану где се на благом поветарцу и уз морски ваздух проводе паузе између чинова или делова концерта. У јануару су на програму биле три опере – „Травијата”, „Тоска” и „Манон”. Ову последњу су припремили, опремили и извели превасходно аустралијски уметници, па тако, на неки начин, представља домет аустралијске оперске сцене, високопрофесионалне у сваком погледу – са функционалном сценографијом (Роберт Кирк), веома живом режијом (Стјуарт Маундер) и одличним певачима, међу којима је бриљирала Амелија Фаруђа у насловној улози. То је сопран кристално чистих висина, са уједначеним дијапазоном, беспрекорним виртуозним колоратурама и великим глумачким потенцијалом. Представу је изванредно прецизно, лако и са пуно француског духа, водио француски диригент Емануел Пласон – једини странац у овој уметничкој екипи, који већ неколико година, повремено и са великим успехом, диригује у Сиднејској опери.

Главни летњи културни догађај је Сиднејски фестивал који, додуше, обухвата више драмски, а мање музички план. Па ипак, једно вече било је посвећено музици Стравинског: два дела – „Цар Едип” и „Симфонија псалама” – осмишљена су као својеврсна музичко-сценска целина. Око пројекта је окупљена интернационална уметничка екипа, коју је предводио маштовити редитељ Питер Селaрс „визионарски уметник који је познат по суштински новим интерпретацијама класичних дела“. У занимљивом тексту који је штампан у програмској књижици, Селарс наводи да његова режија надграђује намеру Стравинског да оствари „религиозни ритуал у модерном друштвеном контексту“. Организујући сцену у три нивоа, у првом делу је помоћу њих јасно оделио оркестар, мушки хор и солисте и рецитаторе, док је у другом делу мешовити хор  окружио оркестар и распоредио се на све нивое, а солисти су добили невербалне задатке, често сведене само на сценске кретње. Тако је прожео све елементе ових дела – линије, како их он назива. Млада, енергична и ауторитативна Џоана Карнеиро, диригент португалског порекла, водила је све те токове сливено и повезивала у амалгамисану целину музику, текст и тишину која је у овом контекст добијала посебно значење и набој.

Нита Мон

Као и у многим другим срединама, и овде се на Дан Аустралије, 26. јануара, додељују награде истакнутим представницима разних дисциплина. Ове године је на плану музичке педагогије ту награду понела Нита Мон, која се више од пет деценија бави клавирском педагогијом. Од тога је три и по деценије провела на Сиднејском конзерваторијуму, одгајивши читаву плејаду пијаниста који данас музицирају широм света и предају на најугледнијим музичким институцијама у свету. Ова пријатна, смирена жена, благог осмеха и једноставног држања, рођена је у породици музичара – њена мајка и њене тетке биле су познате у пијанистичким круговима Новог Јужног Велса двадесетих и тридесетих година прошлог века. Професор јој је био Александар Сверјенски, те се током целе своје педагошке каријере држала принципа руске пијанистичке школе.

И данас, у својој 71. години, она свакодневно држи часове. „Волим децу”, каже она, „и покушавам да их пре свега научим да воле музику. Учење је поступан процес. Ако сте заиста добар пијаниста, не значи да ћете бити способан педагог. Професор мора да подстакне студента и да га наведе на вежбање. Јер, да би остварио своје идеје, пијаниста мора пре свега да је технички беспрекоран.“

 Предлог и образложење за награду Нити Мон дао је Слободан Живковић, наш пијаниста и педагог, који већ скоро две деценије живи и делује у Сиднеју и ужива велики углед у уметничким и педагошким круговима Аустралије. На педагошким конгресима су запажена његова излагања о специфичностима пијанистичке технике, његови студенти са Музичког конзерваторијума у Волонгонгу освајају награде на такмичењима, а међу многобројним приватним студентима су Кинези, Аустралијанци, Срби, Индуси, Корејци, са којима ради усрдно, успевајући да њихове различите темпераменте, националне одлике и навике управи на најбољи могући начин ка музици.

Међу најбољим студентима Ните Мон је и њена ћерка Тамара Числовска (1977). Студије на Конзерваторијуму у Сиднеју започела је у својој шестој години, а четрнаестој била је најмлађи пијаниста који је икад освојио прву награду на најпрестижнијем аустралијском такмичењу. Данас наступа широм света – у Америци, Јапану, Европи, Аустралији, Новом Зеланду – у најпознатијим сала и са најзначајнијим оркестрима, а њен репертоар обухвата око 700(!) солистичких и камерних дела.  

Снежана Николајевић