Падала је летња олујна киша на путу од Загреба до Стубичких Топлица, као да Бог Перун долеће на ватреним колима, небом грми, облацима тутњи. Он не слути да идем другој ватри у сусрет.

Празни ходници стационара у бањи, тишина, тражим собу у којој живи Весна Парун. Куцам на врата.

„Ко је?”

„Ја сам, Мирјана, чуле смо се јутрос”.

„Уђи, уђи…”

На кревету у белој постељини лежи највећа жива песникиња Балкана. Пољубиле смо се. Села сам поред њеног кревета. „Како си ме нашла?”

„Преко пријатеља сам сазнала где сте. Приватно сам дошла у Загреб, али сам много желела да Вас видим после много година.” Подсећам је да смо се први пут среле на „Коларцу” у Београду, каква случајност, био је јун месец давне 1985. године. То је био њен први долазак у Београд после десетак година. Вече посвећено њој било је предивно. Слободан Ракитић је све то организовао. Милан Комненић и Александар Петров су надахнуто говорили о њој, а ја сам говорила њену поезију. Весна је са великим узбуђењем читала своје старе и нове песме.

Подсећам је на „Бранково коло” – на Стражилову смо биле заједно; па на велико вече која је она организовала у Удружењу писаца у Загребу. Саша Петров и ја били смо гости из Београда. То вече посвећено њеној поезији трајало је четири сата. Подсећам је и на Дисово пролеће у Чачку, када је добила Дисову награду; и на наша путовања по Србији…

Све памти, свега се сећа. То су били дани и вечери које је Весна Парун „градила” заједно са нама. Њени дани су били реч и разум, праисконска ватра.

Данас, 2009. године – фантастична реалност. Једна соба, један кревет, једно ћебе, један јастук, један тањир супе, један тањир са грожђем, једна шоља чаја, један радио који тихо свира… Све је једно, само је Весна једина. Око њеног кревета су гомиле папира, оловака, књига… И креће моћна река њених речи које опчињавају, буде страх, дивљење, страст.

…„Мени је 88. година, али све знам, све памтим. Људи не знају да ја девет година не могу стат на тле, не могу дохватит ништа. Не то да ја не могу ходат, него ја не могу из кревета закорачит девет година. Мени је кревет све... Нити ми ко дође, нити ме ко шта пита, схвати, ја као да не постојим. Али, ја радим, пишем даље. Видиш, исписала сам овде пет стотина страница. Имам и спремне три књиге. Ако успијем то објавит, бит ће добро… Знаш, само бих хтела да свој живот довршим као човјек.”

Весна Парун је сама, са својим маслинама са отока Зларина, са боровима који је дижу у небеса и поздравима из детињства.

„Бор сам као и ти, и једнаки смо. Дишемо заједно у ритму овог шуштећег вјетрића и дисањем се крећемо, живимо.”

После дугог разговора, скоро извињавајући се, кажем јој да морам за Београд. „Београд је град моје младости. У Београду сам имала најбоље пријатеље.”

Е сад тек почиње права прича – о Стевану Раичковићу, Мићи Данојлићу, Радомиру Андрићу, Моми Димићу, Слободану Ракитићу…

„Весна, доћи ћу опет кад узмогнем.”

Скида велике, црне наочари, гледа ме право у очи. У њеним очима видим сузе, чини ми се да су радоснице.

 „Хоћеш ли доћи?”

„Сигурно”, одговарам. Љубим њене нежне руке које су љубиле живот. Одлазим до врата, Весна за мном каже:

 „Мој Балкан. Тако бих желела лећи на зелену траву, гледати у небо и причати са неким.”

„Весна, можда са Вашим ’уснулим младићем’. Повешћу Вашег младића са собом и он ће се пробудити у Београду и објавити свима да Ваша поезија никада није уснула.”