Meni

Kulturni dodatak

Ličnosti

Filozofija koja se živi

Marković nikada nije bio „klasični” filozof. Nije se bavio ni čisto teorijskim pitanjima kao što to rade analitički filozofi, niti čisto hermeneutičkim pitanjima koja dominiraju kontinentalnom filozofijom, već uvek postavlja konkretan život pojedinca i društva na horizont njegovog mišljenja

UZ 85. ROĐENDAN
Prošle nedelje akademik Mihailo Marković napunio je 85 godina. Da je rođen u nekoj drugoj zemlji, ovo bi bio kulturni događaj. Pisali bi se osvrti na njegovo delo, organizovao bi se naučni skup, izdat bi bio njemu posvećen zbornik radova, ponovo štampale neke od njegovih glavnih knjiga.

Kada govorimo o Mihailu Markoviću, mi ne moramo da strahujemo od mogućeg preuveličavanja. On je gotovo sinonim za srpsku, pa i jugoslovensku, filozofiju u poslednjih pola veka. On je prvi uistinu moderni filozof na našim prostorima. To ne znači da mi nemamo filozofsku tradiciju, i da je Marković iznikao „ni iz čega”. Naprotiv, iako smo vekovima bili nasilno odvojeni od razvitka filozofije u ostatku Evrope, ona se u našem narodu – od Ruđera Boškovića, preko Dositeja, Vuka i Njegoša, do Božidara Kneževića i Branislava Petronijevića – ostvarivala tamo gde je mogla, i kada je mogla, ostvarujući na tom putu i značajne uspehe. Za svoje direktnije prethodnike, ovaj filozof je imao plejadu ozbiljnih teoretičara levice, od izuzetnog Svetozara Markovića, preko Mite Cenića i Dimitrija Tucovića, do Sime Markovića, Ognjena Price i Veselina Masleše.

Ipak, moglo bi se reći da je na Markovića, od svih uticaja najveći bio ne onaj striktno filozofski, već životni, tačnije slobodarska misao i borbenost naroda iz kojeg je ponikao. Iako potiče iz porodice beogradskih socijalista, nije prihvatio Marksovu misao po nekakvom automatizmu, nego zato što je u njoj prepoznao dubinu humanizma opevanu u Njegošu i narodnim pesmama, zato što je u njoj prepoznao onu veliku istorijsku težnju za smislenim i dostojanstvenim životom koju je i sam doživeo u Drugom svetskom ratu na jedinstven način.

Uronjen u život

To je ujedno i razlog zašto, po mom mišljenju, Marković nikada nije bio „klasični” filozof. On se nikada nije bavio ni čisto teorijskim pitanjima kao što to rade analitički filozofi, niti čisto hermeneutičkim pitanjima koja dominiraju kontinentalnom filozofijom. Nasuprot i jednima i drugima, kojima je zajedničko to da razdvajaju teoriju od stvarnosti, i smisao filozofskog mišljenja iscrpljuju u izolovanim konceptualnim problemima ili u istoriji filozofije kao discipline, on uvek postavlja konkretan život pojedinca i društva na horizont njegovog mišljenja. To je tačno i onda kada se bavi naizgled apstraktnim pitanjima logike, jezika, ili naučnih zakona. Zato je i njegov jezik uvek jasan i precizan, jer on ne piše isključivo za druge filozofe, već i za teoretičare drugih disciplina, pa i za širu publiku, za sve svoje savremenike. U stvari, i sam Markovićev opus, u svom celokupnom pristupu stvarnosti i misaonom nasleđu, svojevrsna je sinteza nekoliko disciplina, te nam njegova dela na momente zvuče više sociološki, na momente više antropološki, istorijski, ili političko-teorijski. On nije „čist” filozof, već je svaka njegova reč uronjena u život.

Zato nikada nije ni postojala protivrečnost između njegovog naučnog dela i njegove društveno-političke, javne, aktivnosti. Kod njega ne postoje „naučni” i „društveni” život kao dva odvojena života. On nije po profesiji filozof, koji onda u privatnom životu deli svoja mišljenja. Ta principijelnost njegovog stava, zatim svežina i savremenost, aktuelnost, njegove misli, kao i nepokolebljivost i hrabrost u odbrani humanističkih vrednosti, upravo su i razlog zašto je Marković ne samo imao značajne sagovornike u čitavom svetu, već i mnogo puta u svom životu bio predmet zaista neosnovanih optužbi. One su po pravilu stizale od onih koji su u njemu videli svedoka njihove lične neprincipijelnosti, nesavremenosti, nehumanosti, i kukavičluka. Zato oni protiv njega nisu ni mogli da idu argumentima, već samo klevetama i uvredama.

Draž promene sveta

Danas imamo čast, bez obzira na naša lična filozofska i politička opredeljenja, da je Mihailo Marković u našem društvu i dalje aktivan. Generali francuske vojske su maja 1968. urgirali kod De Gola da im da nalog da uhapse Sartra, koji je sa studentima, iako krhkog zdravlja, bio na barikadama. De Gol je tada izgovorio svoje čuvene reči: „Francuska ne hapsi svoje Voltere!” Mi bi trebalo da se na to ugledamo, i zaista jednom naučimo da javno poštujemo svoje misaono nasleđe i svoje savremenike.

U našem društvu, Mihailo Marković je jedinstvena pojava. Možda samo još jednog čoveka mogu da se setim koji se tako lavovski borio za ono što je smatrao istinom i onda kada se ceo svet okrenuo protiv njega. Uprkos tome, Mihailo Marković je ostao jednostavan čovek, pristupačan i neposredan, zauvek mladolik, pun energije. Nemoguće je u njegovom prisustvu ne osetiti tu permanentnu draž promene sveta i neophodnost „uspravnog hoda”, koliko god da je istorijskih prilika propušteno. Zato je on i velika inspiracija za mladog teoretičara koga rad i život ovog mislioca neprestano podsećaju da sve mogućnosti iz prošlosti „pripadaju ljudskom svetu, (da) što god one bile ili jesu, one nama nešto znače… Čak i ako su privremeno zaboravljene, one mogu ostaviti tragove koje će možda neko iskoristiti u ko zna koliko dalekoj budućnosti da ih obnovi i vrati u ljudsku svest, u istorijski život”.

Da su ove njegove reči tačne, potvrđuje činjenica da je Mihailo Marković i u 85. godini svoga života okupljen mladim ljudima koji u njemu vide filozofiju koja se živi, a ne samo predaje i ispituje, koji u njemu prepoznaju ljudskost koja nikada ne zastareva.

Miloš Petrović
objavljeno: 08/03/2008

Poslednji komentari

Милорад Станојловић | 09/03/2008 23:21

Није лоше, није лоше. Замало да заборавимо да филозофија постоји. Ако већ не у Европи, онда код куће. Но, имамо утисак да су некако филозофи данас код нас – сатерани у ћошак, тј. у своје часописе који не излазе. Муке са методом, то је оно што нас чека, ако нас већ није стигло. Решење је да филозофи проговоре, пошто су сада занемели услед гордости елите и «елите».

Decko Koji Obecava | 10/03/2008 17:46

Kupim prekjuce Politiku i prijatno se iznenadim clankom mladog Milosa Petrovica o akademiku Mihajlu Markovicu. Iako autor to ekplicitno ne pominje, verujem da ove godine treba da izadje Markoviceva autobiografija, i da je Nin u nekom od proslih brojeva preneo jedan mali isecak. Naslov tog prikaza bio je "Filadelfija ili Beograd", i Markovic je tu obrazlozio zasto je kao svoj profesionalni i porodicni dom definitivno izabrao svoj Beograd, uprkos ponudjenoj katedri na Univerzitetu u Pensilvaniji, kao i problemima koji su ga ocekivali u Beogradu, a u vezi sa njegovom kritikom srbijanskog rezima, vodjenog od strane Titovih ulizica.

Pouka je vrlo aktuelna, s obzirom na vestacku tezu koja se namece mladim ljudima u Srbiji. Ta teza glasi: Evropa ili Srbija, odlazak ili ostanak, svet ili izolacija.
Podsecam da je akademik Markovic u momentu kada je birao gde ce nastaviti zivot, vec bio u inostranstvu, kao gost predavac u Americi. A pre ovog konkretnog slucaja je mnogo puta vec bio profesor na raznim svetskim univerzitetima.

Covek koji je imao i priliku i licni razlog da zivi mnogo bolje na Zapadu, to nije izabrao, iako sa tim Zapadom nikada nije prekidao vezu.

Ne bi pogresio ni da je tamo ostao. Pogresio bi samo da je iz Beograda otisao onako kako to zagovaraju lokalni provincijalci koji ne mogu da shvate da je Srbija vec u Evropi, i da izbor svet ili Srbija postoji samo u njihovim ideoloskim projekcijama.

Jovan  | 11/03/2008 23:18

U zadnjih nekoliko godina sam i sam uc"estvovao u jednoj grupi koja raspravlja filozofska pitanja. Sto me je razoc"aralo u vezi ovog c"lanka je to da Gdin. Petrovic' nije opisao ni jednu konkretnu ideju Mihaila Markovic'a--sve se zavrs"ilo na povrs"nim pohvalama. Imam jednu antologiju filozofije koja na saz"et nac"in--obic"no na c"etiri stranice--objasni i laiku glavne ideje, z"ivot i dela od preko 100 filozofa. Na primer, prvih 20-tak redova saz"eto prikaz"u filozofovu istoriju i istorisko mesto. Sledec'ih 40-setak redova iznesu glavne ideje i teorije. Ostatak je posvec'en diskusiji glavnih radova i bibliografiji za dalje c"itanje. Prema tome i pisac ovoga c"lanka je mogao opisati u par pragrafa glavne ideje Mihaila Markovic'a i onda prec'i na uops"tene pohvale koje vrlo malo doprinose razumevanju znac"aja ovoga filozofa.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije