–  „Hrčki” su nastali početkom šezdesetih godina prošlog veka, kao jedan od mojih prvih radova – kaže Gordan Mihić. Bila je to radio-komedija, mala priča o dvojici službenika u suterenu nekog ministarstva koji svakog dana – od duga vremena i dosade – smišljaju pakosti jedan drugom, mrze se, glože oko budalaština i nebuloznih šala da bi se na kraju potukli i – povukli za sobom u propast i svoje ministarstvo, i vladu i ceo sistem –  jer su, zapravo, bili ogledalo tog sistema.

Nekada novinar, ponekad reditelj, ubojiti dramski pisac, najnagrađivaniji srpski scenarista Gordan Mihić ovog meseca ponovo je dočekao da njegovo kultno delo „Siroti mali hrčki” zaživi na sceni. Najnovija postavka u Zvezdara-teatru ponovo je okupila nekadašnje maturante kragujevačke gimnazije, one iste koji su nekad pripremali prijemni ispit za pozorišnu akademiju sa ovim komadom. I evo ih opet tu – u režiji Milića Jovanovića:  Miloš Milovanović, Đorđe Đoković, Nikola Rakočević, Vladan Milić i Darija Nešić.

Šta se, i da li se, od vremena kada je komad „Siroti mali hrčki” napisan, promenilo?

„Hrčki” su „progrizli” zid radija i ugnezdili se na televiziju: reprizirani su bezbroj puta i ja sam, verovatno, jedini pisac u istoriji RTS-a koji je pozvan da potpiše izjavu kojom se odriče honorara za reprize zbog tolikog enormnog broja emitovanja.

„Hrčki” se, međutim, ni tu nisu smirili – prešli su u „Antologiju srpske satire”, a ubrzo zatim i u „Atelje 212“, gde su izvedeni oko 120 puta, a zatim i na film. Igrani su u skoro svim bivšim republikama, u profesionalnim pozorištima i amaterskim družinama. Čim se „Hrčki” , tužna komedija o razarajućoj snazi ljudskih gluposti, toliko dugo igraju i emituju, znači li to da – što se stvari više menjaju, to više ostaju iste? Odnosno – da budem jasniji – glupost i posledice gluposti su večni.

Zašto Vas nema više u pozorištu?

Nisam se bavio pozorištem jer sam nekoliko godina pisao televizijsku seriju „Ognjište”, od 52 epizode, o sudbini jedne srpske građanske porodice od 1808. godine do osvita dvadesetog veka. Uz to, po želji Emira Kusturice i francuskih producenata, pisao sam scenario o Panču Vilji, jednom od vođa meksičke revolucije.

Od kojih tema i događaja se plete priča u serijalu „Ognjište”? Da li je reč o tipičnoj ili apartnoj srpskoj porodici?

Glavni junak priče i rodonačelnik te porodice je Aksentije – Aksa Višnjić, koji svoj život započinje kao siroče, na kraju osamnaestog veka, pred velike, prelomne istorijske događaje, u kojima će se Srbija, uz strašne žrtve, otarasiti ropstva. Aksa raste uz putujuće majstore, uči razne zanate, opismenjuje se sam – dok pomaže školskim poslužiteljima, guta knjige – stiže do Velike škole, upoznaje značajne istorijske ličnosti... Kroz epohu stvaranja slobode, rast novog društva – u kome su, na početku, skoro svi nepismeni – kroz plime i oseke revolucionarnih zanosa, dinastičkih obračuna, sukoba elita u senci zavisnosti od velikih sila – stvara se životni ram Akse Višnjića, kome, kao dečaku, u ušima odzvanjaju reči sa otvaranja Velike škole: „Oslobođena, napaćena Srbija ovim danom ponovo počinje da se približava porodici evropskih naroda...” A godina je – 1808.

Koja se pitanja provlače kroz ovu sagu?

Ko nas je vodio, za kim smo išli, u koga se uzdali, kome verovali, kako su nam nestajala čitava pokolenja, jesmo li izvlačili pouke iz zabluda, jesmo li ili nismo pamtili i cenili svoje žrtve i jesmo li – ponekad – osvojenu slobodu prepuštali onima koji nisu imali ni viziju, ni snagu ni moć?

Kako vidite sudbinu srpske građanske klase u osvit 21. veka, u tranziciji?

Da bih se usudio da dam kakav-takav odgovor, morao bih da imam bar neko saznanje o putu koji očekuje i svet i nas. Šta će se – u svetu – dešavati sa gnevom ojađenih, bednih i opljačkanih? Kada će se i gde provaliti vulkan očajanja, hoće li to biti lančana reakcija? „Vreme je stalo, a pitanja su otišla predaleko.” A danas, u novinama čitam vest da je u Engleskoj od 1997. godine zatvoreno 2.380 škola i 200 biblioteka a da je, istovremeno, otvoreno hiljade i hiljade kladionica, kazina i striptiz barova.

Koji su najizrazitiji predstavnici nove građanštine u Srbiji danas? Opišite ih. Da li oni predstavljaju kontinuitet sa junacima Vaše serije, ili...

U „Ognjištu” su, paralelno, prisutni i predstavnici nove građanske klase, čiji je deo sličan Aksi – poput Ilije Garašanina – i onaj drugi deo, kome je lični interes iznad svega, koji se munjevito i bestidno bogati, koji ne haje ni za kulturu ni za obrazovanje, koji služi svima i svakom, samo ne svom narodu. To je stalni sukob ideala i pragmatizma, sukob u koji su uključeni pesnici, seljaci, studenti, trgovci, špijuni, pohlepni „rodoljupci“, pravi i lažni heroji, žene i deca – sukob koji se odvija u vreme lokalnih buna, Napoleonovih osvajanja, rusko-turskih ratova, rađanja velike Nemačke, slabljenja Austrije, revolucije 1848, zanosa i vere u pobedu jednakosti i pravde, proterivanja i povratka vladara, kroz bolno, ali nezaustavljivo stvaranje nacionalnih temelja, kroz lične gubitke, padanja u prah i pepeo i ponovno uzdizanje...

Pisao sam o devetnaestom veku, pročitao stotine zapisa, svedočanstava, uspomena, memoara, pitajući se, često, da li me oči varaju – da to ipak nisu današnji ljudi, današnja zbivanja, naši sadašnji životi... Znate li šta je Jovan Sterija Popović, posle svega što je učinio za školstvo, nauku, prosvetu i književnost, na kraju odgovorio na pitanje kako se oseća? „Pokušavao sam da obljuđujem ljude, činio sam sve što sam mogao, a kad se okrenem, šta vidim? Ništa, ništa i samo ništa...”

On nije bio u pravu – nije bilo ništa to što su činili on i ljudi slični njemu, ali ostaje – i danas – to gorko osećanje uzaludnosti, kad neka druga, rušilačka, bahata snaga čini svoje i sve nadživljava... A šta da pomislite, kako da se osećate kad pročitate da je Ilija Garašanin – koji je preko tri decenije vodio Srbiju i sigurno, po značaju, bio uz Karađorđa i Miloša – otišao u penziju bez ikakve imovine i u Grockoj iznajmio (!) sobu i kuhinju za sebe i ženu pošto mu je porodična kuća otišla na dugove za školovanje sinova? A kada je umro, u dvoru te noći nisu hteli da otkažu bal – veselili su se do zore...

Nosimo sa sobom vrstu kolektivnog pamćenja. Kako vidite našu budućnost?

Samo da ne budemo u koži u kojoj se našao despot Stefan Lazarević, verovatno najbolnija i najnesrećnija ličnost naše istorije. Posle Kosovskog boja – sve se raspadalo, dolazila je nezaustavljiva propast, ni od kuda nije imao pomoći – ni sa Istoka ni sa Zapada, ni s Juga ni Severa. Morao je da stegne srce do kraja, da pravi strašne kompromise, da kako zna i ume ojača dušu i biće naroda, koji je očekivalo viševekovno ropstvo. Gospode, kao da i sada čujem njegove molitve, koje su sve glasnije i glasnije...

Koliko smo podložni uticaju televizije, najezde latino-serija, rijaliti šoua, ... Koliko je (ne)kultura prisutna u medijima?

Nekultura je prisutna svuda, ne samo u medijima. Ona nadire sa svih strana, čak i otud gde bi, po logici stvari, bilo nemoguće da postoji... Ponekad se čini da bez otpora, kao elementarna nepogoda, osvaja sve na šta se ustremi, ruga se i obrće naglavačke osnovne ljudske vrednosti, ismeva tradiciju, razum, čast, poštenje, pravdu, istinu, istoriju naroda, sam narod. Ona postoji, u raznim varijantama, oduvek. Pogledajte ove stihove:

Smoren svim ovim, vapim smrt smirenu,
Videć zaslužnog što će prosjak biti,
Najčišću veru teško pogaženu,
Nikogovića što sjajem se kiti.

Najviše časti sramno krivom date,
...Izvrsnost koju zakonito blate,
...Ludost što vlada, ko doktor, veštinom,
Glupost brkanu sa prostom istinom.

Znate li ko je i kada napisao ove stihove?
Šekspir, pre četiri stotine godina!

A koji fenomen – dajte i neki konkretan primer – smatrate paradigmom nekulture u našoj sredini, danas? Čijom zaslugom se ona promoviše i kako?

Rekao sam da za enormno bujanje nekulture nisu krivi samo mediji, ali su svakako glavni krivci jer imaju ogroman uticaj na javno mnjenje. Ima li potrebe da pričam šta se emituje, o čemu se piše, ko su junaci naših dana, čemu služe nove gladijatorske igre, u kojima se učesnici ne ubijaju, ali se ponižavaju do krajnjih granica? Sve je to uvezeno iz „razvijenog sveta”, a ovde se munjevito primilo jer je naišlo na plodno tle u onoj vrsti mentaliteta koji stvara nove medijske „magove” i „mogule”.

Uz te i takve medije, treba li reći da je za širenja nekulture obilato „zaslužan” i deo naše političke „elite” – sa svojim javnim svađama, psovkama, vulgarnostima, mržnjama, pljuvanjem, gađanjem i rečnikom od koga bi pocrveneo i poslednji uličar? Ima li, onda, mesta čuđenju što deo mladih ljudi prihvata taj obrazac ponašanja na stadionima, okupljanjima, demonstracijama, ...

Vi pitate čijom se zaslugom promoviše nekultura i zašto. Prvo – deo elite kulturu ne smatra činjenicom vrednom pomena, a u vreme Ilije Garašanina na kulturu je odlazila petina državnog budžeta! Naravno, veći deo političke elite se gnuša nekulture, suštinski ili na rečima, ali ne zna kako da joj se suprotstavi od straha da se ne ugroze „slobode izražavanja” i „ljudska prava”. Kao da sloboda u kojoj je sve dozvoljeno nije, zapravo, anarhija i nihilizam najgore vrste? Može se reći „dosta”, može se braniti i zabranjivati nekultura, ali se u borbi protiv nje najviše može učiniti širenjem – kulture. Možda zvuči naivno i romantičarski, ali je tako.

-------------------------------------------------------------------------

Pančo Vilja je voleo ruže, žene i trojanskog konja

Pančo Viljaje projekat od koga se mnogo očekuje. Koji Vas detalji najviše fasciniraju u životu i aktivizmu ovog meksičkog junaka?

On i njegovi prijatelji su oličenje bespoštedne, surove borbe za slobodu opljačkane, gladne, opustošene zemlje... oličenje revolucije koja nije bila ništa drugo nego krik očajnika, izliv nepojamnog gneva, koji će srušiti, u krvi, stari svet da bi na kraju ugušio i samog sebe. Ceo kratki život Panča Vilje je bio fascinantan: prošao je kroz polja krvi i smrti, a istovremeno, nežno, predano gajio ruže, ženio se desetinu puta – u svakom osvojenom gradu – da bi zaštitio čast žene s kojom je proveo noć, bio nepismen, a onda se, odjednom, dao na opismenjavanje i učenje istorije, hemije, fizike, biologije; obožavao je Ilijadu – zbog trojanskog konja – i Don Kihota – jer ga je Servantes napisao u zatvoru; bio krajnje milosrdan i krajnje surov, stvorio nepobedivu armiju, a – na kraju – izgubio sve bitke i ostao sam sa šakom prijatelja.