–  „Хрчки” су настали почетком шездесетих година прошлог века, као један од мојих првих радова – каже Гордан Михић. Била је то радио-комедија, мала прича о двојици службеника у сутерену неког министарства који сваког дана – од дуга врeмена и досаде – смишљају пакости један другом, мрзе се, гложе око будалаштина и небулозних шала да би се на крају потукли и – повукли за собом у пропаст и своје министарство, и владу и цео систем –  јер су, заправо, били огледало тог система.

Некада новинар, понекад редитељ, убојити драмски писац, најнаграђиванији српски сценариста Гордан Михић овог месеца поново је дочекао да његово култно дело „Сироти мали хрчки” заживи на сцени. Најновија поставка у Звездара-театру поново је окупила некадашње матуранте крагујевачке гимназије, оне исте који су некад припремали пријемни испит за позоришну академију са овим комадом. И ево их опет ту – у режији Милића Јовановића:  Милош Миловановић, Ђорђе Ђоковић, Никола Ракочевић, Владан Милић и Дарија Нешић.

Шта се, и да ли се, од времена када је комад „Сироти мали хрчки” написан, променило?

„Хрчки” су „прогризли” зид радија и угнездили се на телевизију: репризирани су безброј пута и ја сам, вероватно, једини писац у историји РТС-а који је позван да потпише изјаву којом се одриче хонорара за репризе због толиког енормног броја емитовања.

„Хрчки” се, међутим, ни ту нису смирили – прешли су у „Антологију српске сатире”, а убрзо затим и у „Атеље 212“, где су изведени око 120 пута, а затим и на филм. Играни су у скоро свим бившим републикама, у професионалним позориштима и аматерским дружинама. Чим се „Хрчки” , тужна комедија о разарајућој снази људских глупости, толико дуго играју и емитују, значи ли то да – што се ствари више мењају, то више остају исте? Односно – да будем јаснији – глупост и последице глупости су вечни.

Зашто Вас нема више у позоришту?

Нисам се бавио позориштем јер сам неколико година писао телевизијску серију „Огњиште”, од 52 епизоде, о судбини једне српске грађанске породице од 1808. године до освита двадесетог века. Уз то, по жељи Емира Кустурице и француских продуцената, писао сам сценарио о Панчу Виљи, једном од вођа мексичке револуције.

Од којих тема и догађаја се плете прича у серијалу „Огњиште”? Да ли је реч о типичној или апартној српској породици?

Главни јунак приче и родоначелник те породице је Аксентије – Акса Вишњић, који свој живот започиње као сироче, на крају осамнаестог века, пред велике, преломне историјске догађаје, у којима ће се Србија, уз страшне жртве, отарасити ропства. Акса расте уз путујуће мајсторе, учи разне занате, описмењује се сам – док помаже школским послужитељима, гута књиге – стиже до Велике школе, упознаје значајне историјске личности... Кроз епоху стварања слободе, раст новог друштва – у коме су, на почетку, скоро сви неписмени – кроз плиме и осеке револуционарних заноса, династичких обрачуна, сукоба елита у сенци зависности од великих сила – ствара се животни рам Аксе Вишњића, коме, као дечаку, у ушима одзвањају речи са отварања Велике школе: „Ослобођена, напаћена Србија овим даном поново почиње да се приближава породици европских народа...” А година је – 1808.

Која се питања провлаче кроз ову сагу?

Ко нас је водио, за ким смо ишли, у кога се уздали, коме веровали, како су нам нестајала читава поколења, јесмо ли извлачили поуке из заблуда, јесмо ли или нисмо памтили и ценили своје жртве и јесмо ли – понекад – освојену слободу препуштали онима који нису имали ни визију, ни снагу ни моћ?

Како видите судбину српске грађанске класе у освит 21. века, у транзицији?

Да бих се усудио да дам какав-такав одговор, морао бих да имам бар неко сазнање о путу који очекује и свет и нас. Шта ће се – у свету – дешавати са гневом ојађених, бедних и опљачканих? Када ће се и где провалити вулкан очајања, хоће ли то бити ланчана реакција? „Време је стало, а питања су отишла предалеко.” А данас, у новинама читам вест да је у Енглеској од 1997. године затворено 2.380 школа и 200 библиотека а да је, истовремено, отворено хиљаде и хиљаде кладионица, казина и стриптиз барова.

Који су најизразитији представници нове грађанштине у Србији данас? Опишите их. Да ли они представљају континуитет са јунацима Ваше серије, или...

У „Огњишту” су, паралелно, присутни и представници нове грађанске класе, чији је део сличан Акси – попут Илије Гарашанина – и онај други део, коме је лични интерес изнад свега, који се муњевито и бестидно богати, који не хаје ни за културу ни за образовање, који служи свима и сваком, само не свом народу. То је стални сукоб идеала и прагматизма, сукоб у који су укључени песници, сељаци, студенти, трговци, шпијуни, похлепни „родољупци“, прави и лажни хероји, жене и деца – сукоб који се одвија у време локалних буна, Наполеонових освајања, руско-турских ратова, рађања велике Немачке, слабљења Аустрије, револуције 1848, заноса и вере у победу једнакости и правде, протеривања и повратка владара, кроз болно, али незаустављиво стварање националних темеља, кроз личне губитке, падања у прах и пепео и поновно уздизање...

Писао сам о деветнаестом веку, прочитао стотине записа, сведочанстава, успомена, мемоара, питајући се, често, да ли ме очи варају – да то ипак нису данашњи људи, данашња збивања, наши садашњи животи... Знате ли шта је Јован Стерија Поповић, после свега што је учинио за школство, науку, просвету и књижевност, на крају одговорио на питање како се осећа? „Покушавао сам да обљуђујем људе, чинио сам све што сам могао, а кад се окренем, шта видим? Ништа, ништа и само ништа...”

Он није био у праву – није било ништа то што су чинили он и људи слични њему, али остаје – и данас – то горко осећање узалудности, кад нека друга, рушилачка, бахата снага чини своје и све надживљава... А шта да помислите, како да се осећате кад прочитате да је Илија Гарашанин – који је преко три деценије водио Србију и сигурно, по значају, био уз Карађорђа и Милоша – отишао у пензију без икакве имовине и у Гроцкој изнајмио (!) собу и кухињу за себе и жену пошто му је породична кућа отишла на дугове за школовање синова? А када је умро, у двору те ноћи нису хтели да откажу бал – веселили су се до зоре...

Носимо са собом врсту колективног памћења. Како видите нашу будућност?

Само да не будемо у кожи у којој се нашао деспот Стефан Лазаревић, вероватно најболнија и најнесрећнија личност наше историје. После Косовског боја – све се распадало, долазила је незаустављива пропаст, ни од куда није имао помоћи – ни са Истока ни са Запада, ни с Југа ни Севера. Морао је да стегне срце до краја, да прави страшне компромисе, да како зна и уме ојача душу и биће народа, који је очекивало вишевековно ропство. Господе, као да и сада чујем његове молитве, које су све гласније и гласније...

Колико смо подложни утицају телевизије, најезде латино-серија, ријалити шоуа, ... Колико је (не)култура присутна у медијима?

Некултура је присутна свуда, не само у медијима. Она надире са свих страна, чак и отуд где би, по логици ствари, било немогуће да постоји... Понекад се чини да без отпора, као елементарна непогода, осваја све на шта се устреми, руга се и обрће наглавачке основне људске вредности, исмева традицију, разум, част, поштење, правду, истину, историју народа, сам народ. Она постоји, у разним варијантама, одувек. Погледајте ове стихове:

Сморен свим овим, вапим смрт смирену,
Видећ заслужног што ће просјак бити,
Најчишћу веру тешко погажену,
Никоговића што сјајем се кити.

Највише части срамно кривом дате,
...Изврсност коју законито блате,
...Лудост што влада, ко доктор, вештином,
Глупост бркану са простом истином.

Знате ли ко је и када написао ове стихове?
Шекспир, пре четири стотине година!

А који феномен – дајте и неки конкретан пример – сматрате парадигмом некултуре у нашој средини, данас? Чијом заслугом се она промовише и како?

Рекао сам да за енормно бујање некултуре нису криви само медији, али су свакако главни кривци јер имају огроман утицај на јавно мњење. Има ли потребе да причам шта се емитује, о чему се пише, ко су јунаци наших дана, чему служе нове гладијаторске игре, у којима се учесници не убијају, али се понижавају до крајњих граница? Све је то увезено из „развијеног света”, а овде се муњевито примило јер је наишло на плодно тле у оној врсти менталитета који ствара нове медијске „магове” и „могуле”.

Уз те и такве медије, треба ли рећи да је за ширења некултуре обилато „заслужан” и део наше политичке „елите” – са својим јавним свађама, псовкама, вулгарностима, мржњама, пљувањем, гађањем и речником од кога би поцрвенео и последњи уличар? Има ли, онда, места чуђењу што део младих људи прихвата тај образац понашања на стадионима, окупљањима, демонстрацијама, ...

Ви питате чијом се заслугом промовише некултура и зашто. Прво – део елите културу не сматра чињеницом вредном помена, а у време Илије Гарашанина на културу је одлазила петина државног буџета! Наравно, већи део политичке елите се гнуша некултуре, суштински или на речима, али не зна како да јој се супротстави од страха да се не угрозе „слободе изражавања” и „људска права”. Као да слобода у којој је све дозвољено није, заправо, анархија и нихилизам најгоре врсте? Може се рећи „доста”, може се бранити и забрањивати некултура, али се у борби против ње највише може учинити ширењем – културе. Можда звучи наивно и романтичарски, али је тако.

-------------------------------------------------------------------------

Панчо Виља је волео руже, жене и тројанског коња

Панчо Виљаје пројекат од кога се много очекује. Који Вас детаљи највише фасцинирају у животу и активизму овог мексичког јунака?

Он и његови пријатељи су оличење беспоштедне, сурове борбе за слободу опљачкане, гладне, опустошене земље... оличење револуције која није била ништа друго него крик очајника, излив непојамног гнева, који ће срушити, у крви, стари свет да би на крају угушио и самог себе. Цео кратки живот Панча Виље је био фасцинантан: прошао је кроз поља крви и смрти, а истовремено, нежно, предано гајио руже, женио се десетину пута – у сваком освојеном граду – да би заштитио част жене с којом је провео ноћ, био неписмен, а онда се, одједном, дао на описмењавање и учење историје, хемије, физике, биологије; обожавао је Илијаду – због тројанског коња – и Дон Кихота – јер га је Сервантес написао у затвору; био крајње милосрдан и крајње суров, створио непобедиву армију, а – на крају – изгубио све битке и остао сам са шаком пријатеља.