Глас из Подземља

Животна судбина најтрагичније српске песникиње новијих времена, Даринке Јеврић (1947–2007), у темељима је њене поезије. Високо место које има у српској култури још више добија на значају када се зна да је Даринка Јеврић једна од ретких српских интелектуалаца која је и после  јуна 1999. године остала да живи у Приштини, у свом стану.

Српска књижевна задруга објавила је лане постхумно књигу њених стихова под називом Посланице с Проклетија. Из потресног поговора Митре Рељић, њене дугогодишње пријатељице, може се наслутити сва трагика песникињиног живота; од сталног притиска од стране њених дојучерашњих суграђана да се исели из свог стана, а потом и једног албанског писца за децу који је „препознавши песникињу, само се мало збунио, пречувши Даринкину жељу и намеру да остане у свом дому, стао да декламује како би узео, него му квадратура није по вољи”; сазнања да јој је брат киднапован и да му се изгубио сваки траг, све до ситуација у којима је обилазила хумке сродника својих пријатеља страхујући да у њима неће бити покојника. Крађе мртвих тела и њихово одношење били су додатна упозорења да ни мртвим Србима ту није место. Њена песма „Иваново” говори о минираном приштинском гробљу Где ономад је неко порушио споменика сто педесет.       

(/slika2)Даринка Јеврић јединствена је и по томе што је ушла у антологије пре него што је објавила прву самосталну збирку, што је куриозитет у српској поезији. Њене три песме („Слободарска”, „Дечанска звона или Светковина срца” и „Ратникова љуба”) објављене су у антологији Српске песникиње од Јефимије до данас, а заступљена је и у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској.

На Десанкином националном трагу, са Исидориним широким погледима на свет, песничком јасношћу као код Шимборске и специфичном врстом неосимболизма, њене песме су нам остале као једини сведоци подземног мрака који се догодио у Приштини. Међутим, њен поглед на свет почиње, али не зауставља се у Приштини, то је само полазна тачка са које њене Посланице с Проклетија добијају много шире и универзалније значење.

Издржат ваља не пустињи/ На балканској, каже песникиња. Даринка Јеврић није затворена и склупчана у национ којем припада, што сведочи и једна од њених најбољих песама, са катастрофичним призвуком, „Општи Курск”, у којој песникиња на ироничан начин поистовећује потонулу подморницу са свеопштим хаосом света – Свијет је у ремонту/ Општи Курск. Том погледу на свет припада и песма „Балканска ватра” која указује на растрзани балкански менталитет – Олимпишемо се у продавању магле и сплина.

(/slika3)Кључна песма у којој се најпотпуније осећа поетесина метафизика јесте песма „Антејски”. Она осликава песникињино дубоко понирање у језик и њену духовну вертикалу која почиње парадигматским стиховима – Ту сам гдје сам, трајем, странствујем у/ атару завичајном, а која ће се довршити – Тамо негдје, у недођији, у племену несазнатом/ у језику/ непојамном. Томе би требало додати и осећај егзистенцијалне бескомпромисности у песми „Шетња Мрчавом” где стихови Избивање из стана – јазбине једначи се/ са самоубиством сведоче о прихватању ситуације, по цену живота. Или смрти.

Још нешто.

Јеврићева је своју приштинску голготу у којој је стрепила за сопствени живот подигла на један симболичнији ниво. Приштина је постмодерно Подземље, а њена голгота представља свачију голготу на свим подручјима света у којима је разговор замењен наговором на уништење. Јеврићева критикује разноразне верзије „милосрдних анђела” по свету, али не само из перспективе једне српске песникиње којој се невољно одузима идентитет – него из угла основног права на живот.
У том смислу, њене песме – писане у забарикадираном приштинском стану последњих година свог живота, у галерији коју је основала, „Иконос”, сазданој од избјеглих слика/ У бункеру од књига – јесу и саме својеврснo право на живот и најбољи примери антиратне поезије. Да нема њих, остали бисмо ускраћени за један песнички и морални глас који ће нас увек опомињати и подсећати ако заборавимо.

Поезија Даринке Јеврић још увек чека на своје тумаче. И по томе је, можда, јединствена у савременом српском песништву.

Много јединствености, а тако мало речи о томе.