Shvatanje slobode i spremnost da se ona osvaja neuporedivo više od stepena inteligencije i obrazovanja određuju čoveka, smatrao je Hauard Zin (1922–2010). Kad je u pitanju društvena nepravda, ne treba očekivati da će vlada i parlament, ili poslodavac, sami od sebe rešiti problem. Oni koji trpe nepravdu, zajedno sa onima koji se, bez obzira na svoj položaj, s njom ne mire, moraju se sami organizovati i preduzeti direktnu nenasilnu akciju (štrajk, bojkot, otkazivanje poslušnosti itsl.). Sredstva, pri tom, uvek treba uskladiti sa pretpostavljenim ciljem. Nasilnim sredstvima ne ostvaruje se nikakav mirnodopski i slobodarski cilj, niti se autoritarnost može ukinuti pomoću društvenog pokreta organizovanog na autoritarnim osnovama. To su, ukratko rečeno, postulati Zinovog, više od pola veka trajućeg, aktivizma.

Hauard Zin umro je krajem prošlog meseca. Smrt i rođenje jedine su dve stvari koje ovaj glasni Amerikanac za svog dugog života nije učinio svojom voljom i po svojoj savesti. Za ogromnu većinu onih koji ga nisu lično poznavali, ovom smrću ništa se nije promenilo, jer je Zin ostao ono što je bio i pre nje – sopstveno delo na dobrobit čovečanstva.

Profesor istorije i istorijski pisac, Hauard Zin je, u stvari, bio predavač i pisac alternativne istorije, istorije pisane u ime poraženih i poniženih. Njegov pogled na američku povest prostire se iz grobova pobijenih pravednika i iz zatvora nedužno porobljenih; njegove reči zbore iz usta nasilno ućutkanih i gladnih. Dobrim delom, njegove istorijske čitanke – pisma su nepismenih. Oni su, zapravo, istina istorije.

Ono što je kao profesor govorio studentima, Zin, angažovani intelektualac, u javnosti je potvrđivao konkretnom akcijom. Gde država oštećuje pojedinca ili grupu, gde poslodavac ugrožava zaposlene, tamo se treba naći i delovati. Ako umemo da govorimo o slobodi, onda bi trebalo da znamo da se smisao tih reči ostvaruje isključivo učešćem u rešavanju gorućeg problema ugrožene slobode nekog pojedinca ili neke društvene grupe. Boreći se na ulici za prava radnika, crnačke populacije i manjina, protiv imperijalističkih težnji i militarizma svoje domovine, verovatno nijedan drugi američki univerzitetski profesor nije toliko puta hapšen kao Hauard Zin.

Protestujući zajedno sa studentima, na optužbe svojih kolega kako učenici zapostavljaju studije, umeo je da kaže da su, učestvujući u društvenoj borbi, studenti za nekoliko nedelja naučili više lekcija nego za godinu dana na predavanjima.

Profesiju istoričara Zin je mogao da opravda jedino kao vokaciju naučnika-aktiviste. Proučavanje tragičnih događaja iz prošlosti ima smisla samo ukoliko u njihovim uzrocima vidimo potencijalne ili aktuelne uzroke tragičnih događaja u savremenosti. Prošlost treba posmatrati kao nagoveštavanje onog što se može dogoditi, smatrao je Zin. Pre svega, istoričari su odgovorni za sopstveno vreme.

Govoreći o holokaustu nad Jevrejima, Zin, i sam poreklom Jevrejin, tvrdio je da holokaust ne sme biti vlasništvo Jevreja, već čovečanstva. U holokaustu jesu nastradali Jevreji, ali su na sličan način u povesti čovečanstva stradale i druge rasne, etničke, klasne ili političke grupe – i sve dok ne budemo u stanju da ih prepoznamo u začetku, ovakva stradanja će i dalje biti moguća.

Svoje najpoznatije i najimpresivnije delo „Narodnu istoriju Sjedinjenih Država – od 1492. do današnjih dana“ Zin započinje opisom Kolumbovog susreta s domorocima na Bahamima, navodeći reči iz Kolumbovog dnevnika. Pošto ih je najpre opisao kao najbolje ljude na svetu, koji nemaju privatnog vlasništva niti kakvog pojma o posedovanju, „moreplovac“ zaključuje da će oni biti odlične sluge. Taj momenat u tekstu dnevnika, taj projekat pretvaranja nedužnih u robove, a upravo s njihove dobrote, za Zina je uporišna tačka agresivne i arogantne američke politike koja se od Kolumbovog vremena proteže do Teodora Ruzvelta, koga naziva „rasističko-imperijalističkim predstavnikom“, i Džordža Buša. Istoričarima koji kao glavnu crtu američke istorije ističu borbu za slobodu i jednakost, Zin preporučuje da to ispričaju i „crncima i starosedeocima Amerike, beskućnicima i onima bez socijalnog osiguranja, svim onim žrtvama američke spoljne politike“.

Jedan profesor koledža, pod uticajem „Narodne istorije“, svoja je predavanja o otkriću Amerike počinjao tako što bi nekom od učenika nešto uzeo, i kad bi ovaj rekao „Uzeli ste mi ...“, odgovorio bi: „Ne, ja sam otkrio ...“ Na početku bezbrojnih američkih udžbenika, sve do Zinove knjige, krije se laž o Kolumbu – jedna uistinu nenarodna verzija istorije.

Do sada, od dvadesetak Zinovih knjiga kod nas su objavljene samo dve. Davne 1968. prevedena je monografija „Vijetnam – logika povlačenja“, a pre šest godina, u izdanju novosadskih „Svetova“, u odličnom prevodu Andreja Grubačića, zbirka članaka pod naslovom „Istorijski eseji o američkoj demokratiji“. U srpskom izdanju, iz ove knjige čiji je originalni naslov „O istoriji“, nažalost, „ispuštena“ su dva poglavlja (pet tekstova): „O marksizmu“ i „Portreti“.

Znamenita knjiga izuzetnog naučnika, prevratnika u sagledavanju američke povesti, i jednog od retkih angažovanih intelektualaca koji su obeležili naše doba, obavezna i obavezujuća lektira, „Narodna istorija Sjedinjenih Država“, danas besplatno dostupna na Internetu, kod nas, dakle, nije prevedena. Uz nju bi svakako valjalo prevesti i „Narodnu istoriju američke imperije“, poslednje delo koje je Zin objavio za života, i autobiografiju „Ne možeš biti neutralan u zahuktalom vozu“.