Схватање слободе и спремност да се она осваја неупоредиво више од степена интелигенције и образовања одређују човека, сматрао је Хауард Зин (1922–2010). Кад је у питању друштвена неправда, не треба очекивати да ће влада и парламент, или послодавац, сами од себе решити проблем. Они који трпе неправду, заједно са онима који се, без обзира на свој положај, с њом не мире, морају се сами организовати и предузети директну ненасилну акцију (штрајк, бојкот, отказивање послушности итсл.). Средства, при том, увек треба ускладити са претпостављеним циљем. Насилним средствима не остварује се никакав мирнодопски и слободарски циљ, нити се ауторитарност може укинути помоћу друштвеног покрета организованог на ауторитарним основама. То су, укратко речено, постулати Зиновог, више од пола века трајућег, активизма.

Хауард Зин умро је крајем прошлог месеца. Смрт и рођење једине су две ствари које овај гласни Американац за свог дугог живота није учинио својом вољом и по својој савести. За огромну већину оних који га нису лично познавали, овом смрћу ништа се није променило, јер је Зин остао оно што је био и пре ње – сопствено дело на добробит човечанства.

Професор историје и историјски писац, Хауард Зин је, у ствари, био предавач и писац алтернативне историје, историје писане у име поражених и понижених. Његов поглед на америчку повест простире се из гробова побијених праведника и из затвора недужно поробљених; његове речи зборе из уста насилно ућутканих и гладних. Добрим делом, његове историјске читанке – писма су неписмених. Они су, заправо, истина историје.

Оно што је као професор говорио студентима, Зин, ангажовани интелектуалац, у јавности је потврђивао конкретном акцијом. Где држава оштећује појединца или групу, где послодавац угрожава запослене, тамо се треба наћи и деловати. Ако умемо да говоримо о слободи, онда би требало да знамо да се смисао тих речи остварује искључиво учешћем у решавању горућег проблема угрожене слободе неког појединца или неке друштвене групе. Борећи се на улици за права радника, црначке популације и мањина, против империјалистичких тежњи и милитаризма своје домовине, вероватно ниједан други амерички универзитетски професор није толико пута хапшен као Хауард Зин.

Протестујући заједно са студентима, на оптужбе својих колега како ученици запостављају студије, умео је да каже да су, учествујући у друштвеној борби, студенти за неколико недеља научили више лекција него за годину дана на предавањима.

Професију историчара Зин је могао да оправда једино као вокацију научника-активисте. Проучавање трагичних догађаја из прошлости има смисла само уколико у њиховим узроцима видимо потенцијалне или актуелне узроке трагичних догађаја у савремености. Прошлост треба посматрати као наговештавање оног што се може догодити, сматрао је Зин. Пре свега, историчари су одговорни за сопствено време.

Говорећи о холокаусту над Јеврејима, Зин, и сам пореклом Јеврејин, тврдио је да холокауст не сме бити власништво Јевреја, већ човечанства. У холокаусту јесу настрадали Јевреји, али су на сличан начин у повести човечанства страдале и друге расне, етничке, класне или политичке групе – и све док не будемо у стању да их препознамо у зачетку, оваква страдања ће и даље бити могућа.

Своје најпознатије и најимпресивније дело „Народну историју Сједињених Држава – од 1492. до данашњих дана“ Зин започиње описом Колумбовог сусрета с домороцима на Бахамима, наводећи речи из Колумбовог дневника. Пошто их је најпре описао као најбоље људе на свету, који немају приватног власништва нити каквог појма о поседовању, „морепловац“ закључује да ће они бити одличне слуге. Тај моменат у тексту дневника, тај пројекат претварања недужних у робове, а управо с њихове доброте, за Зина је упоришна тачка агресивне и арогантне америчке политике која се од Колумбовог времена протеже до Теодора Рузвелта, кога назива „расистичко-империјалистичким представником“, и Џорџа Буша. Историчарима који као главну црту америчке историје истичу борбу за слободу и једнакост, Зин препоручује да то испричају и „црнцима и староседеоцима Америке, бескућницима и онима без социјалног осигурања, свим оним жртвама америчке спољне политике“.

Један професор колеџа, под утицајем „Народне историје“, своја је предавања о открићу Америке почињао тако што би неком од ученика нешто узео, и кад би овај рекао „Узели сте ми ...“, одговорио би: „Не, ја сам открио ...“ На почетку безбројних америчких уџбеника, све до Зинове књиге, крије се лаж о Колумбу – једна уистину ненародна верзија историје.

До сада, од двадесетак Зинових књига код нас су објављене само две. Давне 1968. преведена је монографија „Вијетнам – логика повлачења“, а пре шест година, у издању новосадских „Светова“, у одличном преводу Андреја Грубачића, збирка чланака под насловом „Историјски есеји о америчкој демократији“. У српском издању, из ове књиге чији је оригинални наслов „О историји“, нажалост, „испуштена“ су два поглавља (пет текстова): „О марксизму“ и „Портрети“.

Знаменита књига изузетног научника, превратника у сагледавању америчке повести, и једног од ретких ангажованих интелектуалаца који су обележили наше доба, обавезна и обавезујућа лектира, „Народна историја Сједињених Држава“, данас бесплатно доступна на Интернету, код нас, дакле, није преведена. Уз њу би свакако ваљало превести и „Народну историју америчке империје“, последње дело које је Зин објавио за живота, и аутобиографију „Не можеш бити неутралан у захукталом возу“.