Десет приповедака насталих током последњих десет година чини најновију књигу писца, колумнисте и познатог хрватског филмског критичара Јурице Павичића (Сплит, 1965). Најмање три приче у колекцији Патрола на цести (ВБЗ, Београд, 2008) садрже у себи понешто од фудбалске тематике. Балун најбоље карактерише Павичићеве јунаке, али служи и као терен на коме се укрштају координате времена и простора, позиционирајући судбину протагониста.

Јунаци живе у Далмацији и пате на различите начине. Готово свима њима заједнички су рани породични јади, сложени обитељски односи, сусрети генерација које реже једна на другу; тиха туга и гласна меланхолија у стомаку која се касније, готово у свим причама, сели и опако материјалузије на ратишту. Иза тога не остаје готово ништа. Једино деменција или нека слична неспособност старијих јунака да се било чега сете. Све у свему, чиста јужњачка готика, али на медитерански начин, како су написали на корицама.

Насловна прича Патрола на цести посвета је песми Бруса Спрингстина Highway Patrolman са албума Небраска. У прозној обради, Спрингстинов Џо Робертс који „ради за државу“, добија свог далматинског парњака - Јосипа Јоњића, који исто ради „for the state“, у полицијској управи. Немирни брат полицајца овде је Фране, уместо Спрингстиновог Френкија.

Стварајући лик крими-брата који окреће леђа фамилији и кога касније јури брат-полицајац све док светла његових кола не ишчиле у даљини, Јурица Павичић користи фудбалске детаље који заиста ефектно представљају карактер јунака. „Доље у долцу“, пише на 80. страници, „играли бисмо балун с дјецом из села, Фране би стајао на бранци и бацао се као луд.“ Тај дечак који ће се претворити у опасног типа, још је на фудбалу показивао како схвата свет. „Бацао би се по квргавој вртачи лијево и десно, разбијао лактове и кољена, главом ишао у ноге нападачу у налету.“ Није се бојао, имао је кратак фитиљ, или фудбалским језиком речено, стављао главу тамо где други нису смели да ставе ногу.

Четврта прича састоји се од седам слика и носи наслов Опћа повијест ногомета. „Балун“ је у њој главни јунак, фудбалски мотиви потпуно су експлицитни, а писац причу посвећује Томиславу Ивићу, на шта би се могла обратити посебна пажња, баш као што би се могле прескочити ауторове помало незгодне посвете Карверу, Борхесу или Хјустону које писцу најчешће могу само да забију ауто-гол и ништа више. У личној историји фудбала, приповедач бележи најважније моменте. Златно доба Хајдука, 1974, 1975. година, „јужњачка чаролија“, онај „сјеверњачки ногомет, немилосрдан и хладан“; „један разлике дома, пунат на гостовању, точно колико треба, баш као Јувентус“. Отац приповедача, инжењер, брани тренера, доктора од балуна, због игре коју други нападају јер је то „балун без потеза, дриблинга и гушта“. Затим следе сећања на први колор телевизор, РАИ, финале Купа шампиона, мечеве Хајдука са Хамбургом, Тотенхемом, Партизаном, али онда на ред долази и онај несрећни меч Динама и Звезде, после њега рат и језиве слике са ратишта, из собе једног Делије... Фудбал ту већ постаје историјско-социолошка категорија, терен за опасну игру до смрти, а Опћа повијест ногомета збирка сећања која су у свим Павичићевим приповеткама меланхолична и горка. Међутим, и ова прича, попут неколико других, као да вапије за мало финијом стилском обрадом, за боље испрофилисаним јунацима, за мало споријим ритмом, за мало дужим задржавањем на појединим сликама, а можда чак и једним оштријим клизећим стартом у саму дубину приповедача, након чега ће се, после те грубе провокације, у свакој причи ићи на веће потресе, на све или ништа.

Суботњи дерби, седма приповетка у књизи, затвара овај фудбалски круг мотива. Још једном се крећући у оквиру породичне приче, међу фамилијарнм проблемима, приповедач нам овде већ у првом пасусу представља Брацу, са спремљеном спортском торбом, „све је било на мјесту, као и увјек; два ручника, дрес, дупле чарапе, штитници, стезник за кољено и копачке“. Спремајући се за велику каријеру док са ТВ-а стижу слике суботњег дербија Хајдук-Динамо, уместо да игра за сплитски тим, Брацо стоји у кујни, осећајући мирис који му не прија, ћушпајз, порилук или кељ у емајлираном лонцу. Тај либеро који постиже два гола против Металца (завршено 3:1) налази се пред прекретницом, добија позив да пређе у велики клуб. Но, његов отац има Алцхајмерову болест, то ће закомпликовати ствар у овој игри маркирања играча, игри „фластера“, кад никад ниси сам, него вас је увек двојица, само је питање да ли си ти чуван или ти некога чуваш. Био нападач или одбрамбени, твоја судбина се ту своди на исто. Корак, два, најчешће - ни макац!