Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Godinama pripremana, izložba „Pikaso i majstori”, koja se simultano prikazuje u tri velika nacionalna muzeja u Parizu – Grand Paleu, Luvru i Orseju – spada u red jedinstvenih umetničkih događaja. Okupljajući za tu svrhu dela najvećeg umetnika XX veka i njegovih slavnih prethodnika koji su ga inspirisali, autorke izložbe An Baldasari i Mari-Lor Bernadak odlučile su se za njihovo neviđeno sučeljenje, kakvo teško da će se ikada ponoviti.

Izložba obuhvata 210 dela, poreklom iz najprestižnijih francuskih i svetskih kolekcija. Njen glavni deo – konfrontacija „oca” kubizma sa više od sedamdeset slika čiji su autori istorijski majstori – odvija se u Grand Paleu. U Luvru je izložena cela serija Pikasovih varijacija na temu „Žena iz Alžira” Ežena Delakroa (naravno, naspram slavnog originala), dok su u Orseju oko Maneovog „Doručka na travi” prikazane Špančeve varijacije istog dela koje je, sa svojim aktom među obučenim ljudima u šumi, izazvalo skandal 1863. godine na Salonu odbijenih u Parizu.

Pikaso (1881–1973), poznato je, prerano je sazreo kao slikar, kao što je prerano dostigao virtuoznost. Potpisavši svoja prva platna već sa osam godina, odmah je slikao poput Rafaela da bi, naizgled paradoksalno, čitavog života nastojao da crta kao dete koje nikada nije bio. Ali, pre nego što je postao radikalno nov, revolucionaran, napajao se delima starih majstora, provodeći beskrajne sate prvo u madridskom muzeju Prado, a potom u pariskom Luvru. „Slikar uvek ima oca i majku. On ne dolazi niotkud”, rekao je skromno. Izložbe u Parizu upravo pokazuju na koji je način slavni Španac stvarao genijalna dela polazeći od remek dela kojima se duboko divio. On pri tom nije prosto kopirao, parafrazirao ili citirao svoje uzore, već ih je apsorbovao i, potom, iznedrivao nešto originalno. Ostao je zabeležen njegov zamišljeni dijalog sa Delakroaom, povodom svojih varijacija „Žena iz Alžira” koje je naslikao 1955. godine: „Mislim da bi on (Delakroa) razumeo. Rekao bih mu: Vi mislite na Rubensa i stvarate kao Delakroa. Tako i ja, misleći na Vas, stvaram nešto drugo…”

Uticaji nisu uvek jednoznačni, pa se, pored ostalog, na izložbi može videti kako se Pikaso stvarajući platno „Zaljubljeni” oslanjao istovremeno na Maneovu „Nanu” i stil naivnog slikarstva Carinika Rusoa, čiji je bio kolekcionar. Neka sučeljavanja Pikasovih platana sa onima koja su ga inspirisala iziskuju dobru upućenost u materiju, ili pažljivo čitanje kataloga da bi se shvatila veza.

U svakom slučaju, Pikaso je prikazan kao „slikarski kanibal” (da se poslužimo izrazom Ane Baldasari), kao proždrljiva, moćna mašina koja jede slikarsko blago, vari ga i – stvara novo. Uveravamo se u to posmatrajući, na primer, na jednom zidu u Grand Paleu platno „Venera se zabavlja sa anđelom ljubavi i muzikom”, koje je Ticijan naslikao 1548. godine, u dijalogu s Pikasovim platnom: „Ležeći akt i čovek sa gitarom”. Pikaso se, bez sumnje, inspirisao temom, ali ju je „obradio” na svoj način: orgulje su postale gitara, mlečnobela koža boginje zamenjena je upadljivim ženskim organom, u oštrim kubističkim crtama izgubljeno je anđeosko lice ljubavi… Ili, kada otkrivamo malo crno mače koje se šeta po krevetu Maneove „Olimpije” i – na susednoj Pikasovoj slici. Njime se igra druga naga žena, kubistički destruktuiranog tela.

Deo izložbe u deset sala Grand Palea kao da predstavlja deset činova jednog istog dramskog komada. Počinje serijom autoportreta, pri čemu su oni Pikasovi iz raznih perioda postavljeni između autoportreta El Greka, Pusena, Rembranta, Goje, Delakroa, Sezana, Gogena i Hozea Ruiza-Blaska, Pikasovog oca, slikara i direktora muzeja u Malagi. Pravi Pikasov umetnički panteon! Slede sale na temu portreta, mrtve prirode, boje… sve do poslednje gde su smešteni aktovi: Ticijanova „Venera”, Gojina „Gola maja” i Maneova „Olimpija”, u društvu njima inspirisanih Pikasovih ženskih aktova. 

Izložba Pikasa i njegovih umetničkih izvora jedna je od najskupljih ikada organizovanih. Transport slika i njihovo osiguranje košta više od četiri miliona evra. Dela su procenjena na preko dve milijarde evra, ne računajući, recimo, „Golu maju” i ”Olimpiju”, kojima je nemoguće odrediti cenu. Pojedina platna, poput Gojine „Gole maje”, koja je došla iz Prada u Madridu, prvi put su napustila svoja prebivališta. Tri godine trajali su pregovori sa raznim svetskim muzejima, fondacijama, kolekcionarima, a pribegavalo se i trampi – Pikasov Muzej u Parizu obećao jei Nacionalnoj galeriji u Londonu dvadesetak Pikasovih platana za zajam, u znak zahvalnosti za ustupanje više slika za realizaciju pariske izložbe, među njima Engrove „Gospođe Moatesije”.