Гротеска мрачне ере

Као у великих мајсторa гротеске, Боша и Гоје, свет Новице Тадића је особен и непосредно препознатљив. Налазимо се у граду усамљеника, слепих алеја, канализација и неосветљених сокака. Одасвуд вире монструми. Срећемо бебе киклопа, џиновске кокоши, неживе предмете који имају лица и друга фантастична чудовишта укрштених врста. По Тадићу, стварност је непостојана, прети да сесвакога часа распрсне у одвојене и непријатељске комадиће, само да би се опет саставила. Он је песник који испитује појаве и каталогизира нове врсте.

Неко ће одмах помислити на средњовековну и ренесансну иконографију. Неке од Тадићевих слика могле би водити порекло из књига о црној магији, алхемији и вештичјим чинима. Оне ме подсећају на библије гностика, чудесне бестијарије са свим тим кентаурима и крилатим сфингама, раблеовским гротескним преувеличавањима и ђаволијама, сибирским шаманима и опсенарима, надреалистичким изрекама, дневницима лудака, сановницима мистика, као и на песме такозваних „уклетих песника“: Бодлера, Лотреамона и Рембоа.

Тадић, такође, описује своју сезону у паклу. Његов јунак је анонимни становник града, неко ко живи у мишјој рупи или пукотини подрумског зида. Свет је зао. Човек је створен према властитој сатаниној слици. Тадић пише поезију нове мрачне ере. То је природна историја грозничавог ума пуног мрачних предосећања, на крају дугог и одвратног века. Свет нам се руга. Песник је тај који сведочи о сталном преображају свега. Стварањем руководи демон аналогије. Целовечерњи шоу наказа у настајању. Резултат је нека врста „гротескног реализма“(Бахтинов израз), у којем препознајемо ноћне море у страху од усамљености.

Бруно Шулц је рекао: „Узвишена природа божанског поретка... може се докучити једино снагом људске негације. Говорио је о Кафкином осећању за ограничења људског и божанског. Тадић поседује исти осећај. Он саставља антипесме, антрипсалме, антимолитве. Он је Стивенсонов „метафизичар у мраку“. Свети Јован Крститељ у свету у којем су остали само демони. У Тадићевом делу запањујуће је што је створио визију такве сложености у песмама које су скоро искључиво врло кратке. По мом мишљењу, један је од најоригиналнијих и најзанимљивијих песника данашњице.

Чарлс Симић

Из предговора америчком издању избора из поезије Новице Tадића, „Night Mail”