Поводом 50 година стваралаштва Радомира Дамњановића Дамњана објављена је монографија овог уметника (издавачи колекција Вујичић и Галерија савремене уметности Федерико Бјанки из Милана) са текстовима Јерка Денегрија и Томаза Тринија. Радомир Дамњановић (1935) током пола века стваралаштва на релацији Београд–Милано бавио се сликарством, перформансом, видеом, филмом, фотографијом. Два пута је учествовао на Бијеналу у Венецији, добитник је награде „Ванда Свево” седмог бијенала у Сао Паулу (1963)… Радови Радомира Дамњановића се налазе и у колекцијама музеја Гугенхајм у Њујорку, Центру „Жорж Помпиду” у Паризу, Музеју 20. век у Бечу, Фондацији Мудима у Милану, Народном музеју у Београду, загребачком Музеју савремене уметности…

У време када сте завршили београдску Академију ликовних уметности доминантне уметничке појаве биле су Децембарска група, Медиала и Задарска група, као пример отпора владајућој соцреалистичкој уметности. Како сте их Ви доживљавали?

Медиала, задарска група и црни талас постојали су као опоненти државној идеологији. Да би се превазишле соцреалистичке тенденције прихваћена је могућност апстрактне уметности и онда је цела прича била вођена у оквиру дискурса фигуративно–апстрактно, али врло млако и умерено. Тако је апстрактна уметност добила подршку државе и постала замена за претходну, соцреалистичку уметност. Медиала је била наслоњена на француску уметност новог реализма чији су протагонисти направили концепт ђубришта.

Тако да је Шејкина идеја већ постојала у оквиру француске групе новог реализма. Врло сам подозрив према причи да је Медиала била некакав андерграунд. То је била једна хетерогена група чији чланови – од Љубе Поповића до Шејке – нису имали много заједничког. Или, на пример, Милић од Мачве. Какве је он везе имао са Медиалом? Милић је био симбол урбаног фолклора на периферији града. Производио је за људе који су дошли у град и који су у тим делима препознали своје детињство, куповали их и уживали у њима. Ако сада погледате тај језик, видећете да је реч о великом традиционализму. Задарска група је много интересантнија у смислу еманципације и усавршавања уметничког језика.

Али, обе групе се појављују у светлу хистерије када је Југославију запљуснула интернационална форма изражавања звана енформел, која је подразумевала сликање материје у распадању, депресију, сећање на Други светски рат. Мислим да је Лазар Трифуновић тотално погрешио у процени јер, по мом суду, није било енформела у Србији. Код нас је било на делу апстрактно, естетско сликарство, док енформел тражи неестетско сликарство, само материју у првом плану која има своју енергију. Мића Поповић и Бранко Протић сликали су пејсаже. Данас се види да је то била глобално трендовска појава.

Дамњан: "Букет", 1962.

Енформелом нисам био задовољан, Задарска група ми није била интересантна, надреализам је био јако традиционалистички, па сам између свега тога тражио једну „искренију” позицију макар она била трапава и примитивна. Сликао сам пејсаже који нису били регуларни, велике главе које неки повезују са сликарством Уроша Тошковића, што мислим да није иста ствар. Паралелно са тим главама радио сам пешчане обале које су носиле неку светлост, плаветнило што је било моје бежање од хроничне депресије.

Волео сам хеленску уметност, дорске, јонске стубове. Гушио сам се у овој драми енформела, недостајала ми је доза светлости. Било ми је веома корисно што сам могао да гледам фреске у галерији Народног музеја у Улици цара Уроша, био сам једини уметник из тадашње Југославије кога је позвала загребачка група Горгона са којом сам имао самосталну изложбу у Загребу(1962), позната по томе што је имала најстроже критеријуме. Исте године у Салону Музеја савремене уметности у Београду одржана је изложба на којој смо излагали Бранко Протић, као енформелиста, Самуровић, као припадник Медиале, и ја, који не представљам ништа!

Критичари нису то довољно разумевали. Моја су дела на неки начин била превратничка и наговештавала једну врсту америчког модела у сликарству и отклон према традицији париске школе која је била веома снажна у српској уметности. Радио сам на исликавању тона, тврдо оивиченим површинама и једном виду минимализма. Новинари и неки критичари су говорили да је то молерај као када се сликају кухињски креденци и врата у јавним тоалетима. Колеге су говориле да то није уметност. Поред свега, ја сам сматрао да је једина шанса да сачувам слободу стваралаштва да радим како ја мислим, а не како други размишљају.

У једном перформансу из седамдесетих година исписивали сте имена представника руске авангарде на своје чело – Хлебњикова, Лисицког, Пуњина.. То је била нека врста одавања почасти руској авангарди?

Увек ми је била драга руска авангарда као и руска духовност. У том смислу сам словенофил, али не у негативном значењу. Волео сам њихов футуризам, поезију, Хлебњикова који је први, пре Бретона, конципирао заумни језик, тако да и ту има великих сумњи на релацији Москва–Париз. Моје лице је било подлога, очи затворене, а на челу су ми била исписана имена из руског културног сегмента. Али исписао сам и имена Јерка Денегрија, Пјера Манцонија и Јулија Книфера, правећи тако волшебни скок у повезивању имена која нису руска али су на истом духовном нивоу без обзира на то што су пореклом са другог културолошког и физичког простора.

Дамњан: "Аутопортрет", 1979.

Себе називате пиониром сликања на телу.

Сликање по лицу је нови начин сликања где се користи тело, али то је много више од фарбања тела. Кад сам разговарао с људима по чијим сам лицима сликао мрље, они су имали доживљај тактилности четке, влаге додира, сушења. То су све слојевитости тог дела. На крају, кад се то уради, лице се опере и дело више не постоји. Пре тога се фотографише и излаже са потписом као уметничко дело аутопортрета, па и портрета. То подразумева осећај алијенације, немогућности да се види оригинал. Када сликам по предмету, маскирам га бојом и потезима и сваки је насликан на други начин.

Малочас сте рекли да сте словенофил, али не у негативном смислу. Шта је, по Вама, то „лоше” у јужнословенском афинитету?

То је романтична илузија о словенофилству. Све што је замишљено с јаким сентиментом, обично се завршавало лоше. Русија је данас постала капиталистичка земља великог потенцијала, захваљујући својој духовној виталности. Она је потврдила да је за Европу нешто учинила. Срушила је Берлински зид, растурила варшавски блок, без ичије помоћи. Немачку су ујединили Руси, а не Американци. Руси су са страшном муком кренули да граде своју демократију још од 1981. И реализовали су велике резултате за кратак период.

Како процењујете овдашњу уметничку сцену?

Уметничка сцена је витална, много је младих, софистицираних људи. Стасала је нова, образована генерација, са пуно имагинације, и то све подсећа на оно што се радило седамдесетих година, али сада са много бољом технологијом и врхунским образовањем. У Италији је млада генерација заморена. Замор је до те мере велики да не улива велико поверење. Ту је тржиште, ту су галерије, што код нас још није довољно развијено и уобичајено. Тај ентузијазам би требало подржати. Има људи који то прате и за десетак година имаћемо тако богате изложбе да ће се публика изненадити.

Јеша Денегри вас назива екстремним, усамљеним индивидуалцем. Шта бисте томе још додали?

Додао бих и анархоидност. Волим анархију у смислу слободног филозофирања и стварања. Не рушилачки део, него борбу против наметнутих система и ауторитета у духовности.