Што нема у Београду има на Дунаву мало низводно – унутар зидина старог смедеревског града. Тамо је ове недеље почео други „Тврђава театар”, једини амбијентални фестивал у Србији. Приказан бројевима, то је: 10 позоришних дана, 12 представа, из четири земље и – надају се ови летњи „господари” тврђаве – реке гледалаца, баш као и оне прошле, дебитантске године. Па чак и мало више, јер је више и трибина у гледалишту. – Уметнички директор и селектор фестивала је Бранислава Лијешевић, која је поново у свом омиљеном амбијенту летњих позорница и непрестаног трагања да се за њих пронађу најбоља и најатрактивнија места. И она сама, у својој каријери, променила је више значајних места у култури, али оно најбоље, или се то нама тако чини, зове се „Будва Град театар”. Знало се некад: кад поменете тај фестивал, прва асоцијација је име Браниславе Лијешевић.

Да ли Ви то „градите” неки нови „Град театар”, само на реци?

Тврђаву крај Дунава као добру фестивалску локацију препознали су Вида Огњеновић и градоначелник Смедерева Предраг Умичевић, а мене су позвали да се у то укључим. Шта ће даље бити, видећемо кад ова криза прође. На простору бивше Југославије Србија је једина земља која, до прошле године, није имала амбијентални фестивал. Штета, кад већ постоји толико атрактивних места која као да вапију за таквим дешавањима. Сваки град у Србији је у трагању за културним идентитетом, копа се по прошлости, ваде се из ње важна имена, често и глумаца. И отуд дани Жанке Стокић, Миливоја Живановића, Зорана Радмиловића... Град Смедерево, међутим, има једну огромну предност: моћну средњовековну тврђаву на реци, са изванредним фестивалским предиспозицијама. Она је позорница за велике спектакле, али и за мале форме; ту се више програма могу истовремено догађати. За хиљаде гледалаца има места међу овим зидинама. Ваљда пола Смедерева могло би ту стати. Главна сцена „Тврђава театра” је Мали град, тамо где је некад био дворац деспота Ђурђа Бранковића. Позориште и историја овде се прожимају.

У тмини векова назире се и позориште у овом „утврђеном граду” на Дунаву.Какве су шансе да се у тим утврдама и данас појави један бујан културни живот?

Када је Смедерево било престони град, у њему је било и – позоришта у гостима. Долазиле су путујуће дружине – глумци, музичари, акробате... – и забављале народ и, свакако, деспота. Град са таквом историјом данас заслужује мало више позоришта. Пратећи слогани уз две прве године  „Тврђава театра” – „Одисеј се вратио” и „Свирај то поново, Сем” – довољно говоре колико ми верујемо да овај фестивал може постати марка у регији. Ти слогани извучени су из програмског садржаја: Хомеров јунак је и насловни јунак спектакла гласовитог „Титаника” из Минстера, невербалне представе коју је лане публика у тврђави изванредно примила, а чувене речи Богартовог Рика у филму „Казабланка” наслов су фестивалске представе из продукције београдског БДП-а. Али Рик не би рекао Сему да свира поново да не мисли да он то ради јако добро. Из истих разлога, ево нас и овога лета на тврђави, са том митском филмском реченицом у заглављу. Кад криза прође, тек тада се може истински говорити о перспективама фестивала у коме има места и за друге уметности. Ја сам оптимиста, на представама је и публика из других градова, у Смедереву се већ виде први знаци такозваног фестивалског туризма.

Зар нису данас у Будви туризам и фестивал прилично неискрени партнери?

Тако се десило. Зидине су тамо заузете, али не од уметника. Стари град, некад оазу културе, окупирали су приватници. Туризам је прождрљиво прогутао свој најбољи производ, тај најслађи колач. Маневри у култури сада су ограничени, а галама и бука ремете представе. Управо је тишина једна од фестивалских предности Смедерева. Ја верујем да се таква Будва овде на Дунаву неће поновити.

А шта ће се из фестивалске формуле „Град театра” поновити у овој старој-новој Тврђави?

Овакви фестивали увек желе и сопствену продукцију. Сачекајмо да криза протутњи, па да и Смедерево види такву представу. То су они прави догађаји, само пуно коштају. И овде трагамо за различитим сценским просторима, за најбољим угловима и визурама. Занимљив је, наравно, и Дунав, али и речица Језава, која се ту у њега улива. Замислите, на једној обали глумци, на другој публика. То је увек занимљиво. Деси се понекад да имате сјајан текст, редитеља и глумце, али ако не постоји магија нема ни добре представе. Ми смо у тражењу и тог пута до магије у Смедеревској тврђави и околини.

Летњи фестивали, са свим својим могућностима и изазовима, Вама као да су у крви... ?

Једном сам студентима ФДУ рекла како бих и на ледини, или ливади, могла да организујем фестивал. Мислим да за то поседујем две важне ствари – искуство и љубав за позориште. У Будви сам обилазила и околиш у потрази за добрим позоришним амбијентима. Зато су представе извођене и на острву, на плажи, у брду, у маслињаку, да би у „Иванову”, у режији Никите Миливојевића, маслине играле брезе... Дивна је та игра откривања сцена свуда око нас, али је исто тако важно да у свему томе град стоји уз вас. Градоначелник Смедерева је најактивнији члан нашег савета. Такве ствари важније су од финансијских средстава, јер ако нема подршке града нема ни фестивала. Старо је правило.

Као селектор, шта сте имали прво на уму припремајући ово позоришно лето у Смедереву?

Овогодишњу селекцију градила сам тако да уз озбиљне представе по теми, едукативне и за старије и за младе, доведем овде и комедије које добро пролазе. Лето је, и тада важе нека друга правила у позоришту. Зато је важно како баратате са тим сезонским програмом. Не сме се заборавити да је у тој летњој публици и пуно оних који ретко посећују позориште, а у конкретном случају треба знати да град Смедерево нема професионални театар. Публика на летњим фестивалима растерећена је оног познатог страха од официјелног позоришта, обавезне гардеробе и сличних ствари. Све је овде необавезно, у театар се може и у кратким панталонама, све је лакше и демократичније. У „Град театру”, сећам се, публика са јапанкама на ногама стајала је поред једног Роналда Харвуда, који је добио Оскара за сценарио, или Ђерђа Конрада и сличне величине. Растерујући страх код гледаоца, ви тако регрутујете и нову публику. Према томе, добро дошли у тврђаву!

Како изгледа омиљено позориште Браниславе Лијешевић?

Волим модерно, истраживачко позориште, посебно немачко. У тој земљи пуно је редитеља који раде на други начин и код којих је суштина стављена у први план, што доприноси да и њихови изванредни глумци остварују истинске креације. Радује ме када видим да наши млади редитељи усвајају тај нов начин поставке представе, који се већ добро примио међу словеначким уметницима. Лепо је на позорници препознати и озбиљан рад са глумцима, а не само аранжирање сцене. Поменути утицаји су и због тога и те како значајни.

----------------------------------------------

Фестивали и депресију лече

Био једном у Будви онај дивни, оптимистични слоган – „Машта на власти”, порука упућена уз први фестивал „Град театар”. Како вам се то време маште данас чини?

Пa, чини ми се да сам, бавећи се овим фестивалом, излечила депресију која је почела да ме обузима. Дотад сам била управник библиотеке, а зиме на мору могу бити страшно дуге и кишовите. И то се понекад као облак надвије над вашим животом. Срећом, Будва 1987. добија свој „Град театар” и ја сам од самог почетка била у свему томе. Суочена са таквом концентрацијом представа које су стизале у Будву, ја сам одједном постала друга особа. Осећала сам се као да сам поново у Београду, из којег сам дошла у некад знатно мању и тишу Будву. Пред нама се указала једна нова културна панорама. Овде се, поред осталих ствари, представљају позната редитељска имена: Ристић, Кокотовићка, Душан Јовановић, Мијач, Огњеновићка, Миливојевић... Сви ти догађаји мењали су лице једног објективно малог града, чији сам директор фестивала постала 1990. и остала то до 2001. године.

Мухарем Шеховић