Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Ovdašnja štampa svakog ponedeljka objavljuje ko su rekorderi na bioskopskim blagajnama: prema najnovijoj listi film Martina Skorsezea „Shutter Island“ (kod nas već ponegde preveden kao „Zatvoreno ostrvo“) izbio je na prvo mesto, sa 41,1 milion dolara uzetih na blagajnama u Americi i Kanadi. Drugi je „Dan svetog Valentina“ sa Džulijom Roberts i Džesikom Albom, koje su izgleda dovoljan mamac da gledaoci za sedam dana kupe ulaznica za 16,7 miliona, dok se „Avatar“ Džejmsa Kameruna još dobro drži – na trećem je mestu, sa 16,2 miliona nedeljnih prihoda (ukupno 688 miliona samo u SAD od premijere 18. decembra).

Sudeći po ovim brojevima, reklo bi se da Holivudu dobro ide, ali koliko u stvari zarađuje svaki pojedinačni film (sume o tome koliko je u njega uloženo obično se saopštavaju pre premijere) – da li je, kad se podvuče crta, profitabilan i koliko, ili je „u crvenom“, to se retko pominje. U to su upućeni samo oni u najužem krugu velikih studija koji stoje iza glavnine ovdašnje produkcije („velikih šest“ su „Dizni”, „Paramont”, „Juniverzal”, „Vorner”, „Foks” i „Soni”).

Holivudske finansije su podjednako misteriozne kao i zapleti u nekim trilerima, konstatuje Edvard Džej Epštajn u svojoj novoj knjizi čiji naslov – „Holivudski ekonomista“ – govori čemu je posvećena. Pa kako, po njemu, izgleda i od čega se sve sastoji završni račun jednog holivudskog hita?

Računica je komplikovana i pomenuti prihodi sa bioskopskih blagajni ni u kom slučaju nisu merilo poslovne uspešnosti nekog filma, premda nisu nevažni za celu finansijsku sliku. Da bi to ilustrovao, Epštajn navodi podatke za 2007. godinu – inače poslednju u kojoj su studiji objavljivali biznis saldo svakog filma – po kojoj je na bioskopskim blagajnama uzeto ukupno 8,8 milijardi dolara.

Zvuči impresivno, ali sam po sebi ovaj broj postaje razumljiv tek kad se uporedi sa 17,9 milijardi koje su u kase pomenutih studija prispele od naknadne prodaje DVD prava i 16,2 milijarde od nadoknada koje su isplatili kablovski TV distributeri i televizijske mreže. Tome treba dodati i u 2007. sasvim malu sumu od 400 miliona dolara za digitalne isporuke (koje su prošle i ove godine dobile zamah), ali, sve u svemu, poruka je jasna: kućni bioskopi su glavno tržište, a oni pravi tek mamac, aperitiv pre početka gozbe.

Ono što je međutim u Epštajnovoj analizi holivudske ekonomije najzanimljivije jesu biznis modeli, odnosno knjigovodstvene akrobacije koje primenjuju veliki producenti.

Za svaki film svaki studio, naime, osniva posebnu firmu, sa zasebnim računom, što međutim ne znači da će „ćerka“ biti potpuno nezavisna od „majke“.  Studio je taj koji organizuje distribuciju i za to firmi „ćerki“ naplaćuje paprenih 30 odsto od svake ulaznice (od koje 50 odsto već ide bioskopu). Firma koja je nominalni vlasnik filma od ostatka treba da podmiri sve troškove produkcije, veliku ekipu u kojoj su svi od šofera do režisera i glumaca...

Krajnji rezultat svega je da su mnogi filmovi, ma kako popularni u bioskopima, retko uspešni u svojim poslovnim knjigama. Studio je međutim već ostvario profit od svojih 30 odsto, a sledi mu i provizija od „kućnih bioskopa“ i televizije, plus procenti od licenci za igračke, video-igrice, majice i slično...

Prikraćeni su jedino režiseri i glumci koji u ugovorima imaju i procenat od bioskopske prodaje. Izveštaji koji im stižu dva puta godišnje nisu baš od one vrste da bi odmah organizovali slavlje...

„Holivudski ekonomist“ ukazuje i na još jedan problem – težak položaj nezavisnih producenata, onih čija dela dobijaju nagrade na svetskim festivalima, ali od toga nemaju baš mnogo poslovne vajde. Ako i dospeju do neke dvorane, u njoj se ne zadržavaju dugo, a jedina nada im je da će nešto naplatiti od televizijskog prikazivanja. Ali pošto ih ne prati publicitet koji donose bioskopi, nisu u prilici da se mnogo pogađaju sa televizijskim kupcima.

Prema Epštajnovom računu, jedan holivudski film u proseku treba da ima budžet od 35,9 miliona dolara samo za oglašavanje. Marketing pri tome mora da bude precizno podešen prema ciljnoj grupi, kako bi u terminu koji provede u bioskopima privukao što više gledalaca i maksimizirao onih 30 procenata na koje od prodatih ulaznica računaju studiji. (Prosečan budžet za produkciju je inače 65 miliona).

Epštajn, kao ilustraciju muka nezavisnih producenata, navodi primer jednog nezavisnog producenta (čije ime ne pominje), koji je pribavio dobar scenario, okupio poznatu ekipu, imao plan da film snimi za samo 20 miliona, dok je projekcija prodaje bila solidnih 100 miliona. Veliki studio kome se obratio da bi dobio pare za produkciju i osigurao distribuciju, ovo je međutim odbio, uprkos prilici da ostvari stopostotni profit. Obrazloženje: ne razmatraju nijedan projekat koji ne obećava bar 150 miliona na blagajnama – jer broj dana u godini, pa prema tome i ukupan broj filmova koji mogu da se prikažu na ovdašnjih blizu oko 4.000 bioskopa je ograničen, pa se mora ići na maksimalni efekat.

„Industrija snova“ dakle postaje samo teren za velike igrače koji mogu da ulože mnogo da bi mnogo i zaradili. „Avatar“ i trodimenzionalna digitalna opsena koju je doneo su najava trenda. Biće doduše, još dobrih i snažnih, a ne samo komercijalnih filmova, ali umetnost ipak može da pričeka, dok se ne zgrne dovoljno dolara – kojih nikad nije dovoljno.