Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Овдашња штампа сваког понедељка објављује ко су рекордери на биоскопским благајнама: према најновијој листи филм Мартина Скорсезеа „Shutter Island“ (код нас већ понегде преведен као „Затворено острво“) избио је на прво место, са 41,1 милион долара узетих на благајнама у Америци и Канади. Други је „Дан светог Валентина“ са Џулијом Робертс и Џесиком Албом, које су изгледа довољан мамац да гледаоци за седам дана купе улазница за 16,7 милиона, док се „Аватар“ Џејмса Камеруна још добро држи – на трећем је месту, са 16,2 милиона недељних прихода (укупно 688 милиона само у САД од премијере 18. децембра).

Судећи по овим бројевима, рекло би се да Холивуду добро иде, али колико у ствари зарађује сваки појединачни филм (суме о томе колико је у њега уложено обично се саопштавају пре премијере) – да ли је, кад се подвуче црта, профитабилан и колико, или је „у црвеном“, то се ретко помиње. У то су упућени само они у најужем кругу великих студија који стоје иза главнине овдашње продукције („великих шест“ су „Дизни”, „Парамонт”, „Јуниверзал”, „Ворнер”, „Фокс” и „Сони”).

Холивудске финансије су подједнако мистериозне као и заплети у неким трилерима, констатује Едвард Џеј Епштајн у својој новој књизи чији наслов – „Холивудски економиста“ – говори чему је посвећена. Па како, по њему, изгледа и од чега се све састоји завршни рачун једног холивудског хита?

Рачуница је компликована и поменути приходи са биоскопских благајни ни у ком случају нису мерило пословне успешности неког филма, премда нису неважни за целу финансијску слику. Да би то илустровао, Епштајн наводи податке за 2007. годину – иначе последњу у којој су студији објављивали бизнис салдо сваког филма – по којој је на биоскопским благајнама узето укупно 8,8 милијарди долара.

Звучи импресивно, али сам по себи овај број постаје разумљив тек кад се упореди са 17,9 милијарди које су у касе поменутих студија приспеле од накнадне продаје ДВД права и 16,2 милијарде од надокнада које су исплатили кабловски ТВ дистрибутери и телевизијске мреже. Томе треба додати и у 2007. сасвим малу суму од 400 милиона долара за дигиталне испоруке (које су прошле и ове године добиле замах), али, све у свему, порука је јасна: кућни биоскопи су главно тржиште, а они прави тек мамац, аперитив пре почетка гозбе.

Оно што је међутим у Епштајновој анализи холивудске економије најзанимљивије јесу бизнис модели, односно књиговодствене акробације које примењују велики продуценти.

За сваки филм сваки студио, наиме, оснива посебну фирму, са засебним рачуном, што међутим не значи да ће „ћерка“ бити потпуно независна од „мајке“.  Студио је тај који организује дистрибуцију и за то фирми „ћерки“ наплаћује папрених 30 одсто од сваке улазнице (од које 50 одсто већ иде биоскопу). Фирма која је номинални власник филма од остатка треба да подмири све трошкове продукције, велику екипу у којој су сви од шофера до режисера и глумаца...

Крајњи резултат свега је да су многи филмови, ма како популарни у биоскопима, ретко успешни у својим пословним књигама. Студио је међутим већ остварио профит од својих 30 одсто, а следи му и провизија од „кућних биоскопа“ и телевизије, плус проценти од лиценци за играчке, видео-игрице, мајице и слично...

Прикраћени су једино режисери и глумци који у уговорима имају и проценат од биоскопске продаје. Извештаји који им стижу два пута годишње нису баш од оне врсте да би одмах организовали славље...

„Холивудски економист“ указује и на још један проблем – тежак положај независних продуцената, оних чија дела добијају награде на светским фестивалима, али од тога немају баш много пословне вајде. Ако и доспеју до неке дворане, у њој се не задржавају дуго, а једина нада им је да ће нешто наплатити од телевизијског приказивања. Али пошто их не прати публицитет који доносе биоскопи, нису у прилици да се много погађају са телевизијским купцима.

Према Епштајновом рачуну, један холивудски филм у просеку треба да има буџет од 35,9 милиона долара само за оглашавање. Маркетинг при томе мора да буде прецизно подешен према циљној групи, како би у термину који проведе у биоскопима привукао што више гледалаца и максимизирао оних 30 процената на које од продатих улазница рачунају студији. (Просечан буџет за продукцију је иначе 65 милиона).

Епштајн, као илустрацију мука независних продуцената, наводи пример једног независног продуцента (чије име не помиње), који је прибавио добар сценарио, окупио познату екипу, имао план да филм сними за само 20 милиона, док је пројекција продаје била солидних 100 милиона. Велики студио коме се обратио да би добио паре за продукцију и осигурао дистрибуцију, ово је међутим одбио, упркос прилици да оствари стопостотни профит. Образложење: не разматрају ниједан пројекат који не обећава бар 150 милиона на благајнама – јер број дана у години, па према томе и укупан број филмова који могу да се прикажу на овдашњих близу око 4.000 биоскопа је ограничен, па се мора ићи на максимални ефекат.

„Индустрија снова“ дакле постаје само терен за велике играче који могу да уложе много да би много и зарадили. „Аватар“ и тродимензионална дигитална опсена коју је донео су најава тренда. Биће додуше, још добрих и снажних, а не само комерцијалних филмова, али уметност ипак може да причека, док се не згрне довољно долара – којих никад није довољно.