Да град у себи има и театрални потенцијал тврдио је још Русо, а да сваки град носи у себи и драгоцени терет меморије града, зна сваки човек који се одређеном граду, свим његовим разнородним силама, отворио и препустио. Уз богату меморију града увек иде и креативност, а човек као биће игре, али и биће простора, вазда тежи да буде део играчког, откривалачког, сазнајног, али и емотивног процеса – дакле, театра.

Када се у близини новоуспостављене сцене налази и стихија воде, у суштини нашег воденог, биолошког бића догађа се блесак евиденције и – игре могу да почну. Није зато чудо што су се силе игре, светлости, стихије воде, ватре, ваздуха по други пут срећно сажеле у Другом међународном амбијенталном фестивалу „Тврђава театар“, у Смедереву.

Четрнаест представа из земље и света донеле су четрнаест различитих театарских концепција, доживљаја, визура. Удео чуда и труда три особе одговор је за ово амбијентално, театарско славље – Виде Огњеновић која је Тврђаву препознала као театар, Предрага Умичевића који је као председник општине ову идеју подржао и Браниславе Лијешевић која наизглед једноставно и лако уме да натера простор да проговори чистим, универзалним театарским језиком. Представе нису игране, оне су биле жижна тачка уједињене глумачке и посматрачке енергије – јер посматрати значи учествовати, како у самој смедеревској тврђави, тако и на простору градског корзоа, на градском тргу и у самом смедеревском Центру за културу.

Смедерево је некадашња престоница старе српске државе и као свака бивша престоница носи у себи дозу скривене, свеприсутне туге – хране за стваралаштво. Представе су се махом играле у Малом граду, делу Тврђаве где су живели Ђурађ Бранковић и његова супруга, Гркиња запамћена у народу као проклета Јерина. Хришћанство нас учи да смрти нема и било је узбудљиво играти и гледати представе у дому невидљиве владарке и владара, чије су живе сенке сваки час падале по нама као титраји светлости, испод њихових прозора које су осветљавали рефлектори, седети на местима где су била њихова огледала, постеље, тајне одаје за љубав или за завере или између та два појма и нема разлике.

Није само читав свет позорница. Позорница је и наш унутарњи свет. Глумци станују и у нама самима. Најузбудљивији театар онај је који шапућу једна другој наша свест и подсвест, душа и тело и срце, јер „срце добија све што жели, а плаћа душом“, учила нас је Кабала. Но, чини се да без Тврђаве и те дубоке, ћутљиве, тајанствене реке крај које она вековима снатри, Дунава, овог фестивала не би било. Јер „можемо да живимо без архитектуре, али не бисмо могли да се сећамо без ње“.

Амбијентални театар дефинисао је Ричард Шекнер, кроз стил извођења који је између 1967. и 1980. године радио са The New Orleans Group и Тhe Performance Group у Њујорку. Мешали су употребу колажа, хепенинга, перформанс арта, амбијенталне уметности, тродимензионалног асемблажа, увек на специфичним локацијама, у нетрадиционалним просторима. „Амбијент је место акције“, тврдио је Шекнер.

Арно Дешел сматрао је да је сваки град вечито градилиште, недовршена Вавилонска кула, која оставља за собом урбане духове, као што су запуштене грађевине и места која остају празна, заборављена, бескорисна, а која се каткад и спонтано истражују, постајући елемент за дивљу уметничку експресију. Дешел додаје да је ово процес уметничке рехабилитације кроз уметност који се може уочити у читавој Европи и који не сме да се маргинализује. Омиљена парола са уличних протеста деведесетих, који су имали импресивну енергију, са театарском магијом у најбољем смислу те речи, био је „Београд је свет“. Чини се да заједно са овим амбијенталним театром Смедерево напокон постаје важно место на театарској мапи Европе.

Тачан је постулат да је „урбани простор текст“, а „амбијент метатекст“ и поставља се питање шта све садржи текст овог писма са другог међународног амбијенталног фестивала, сачињеног од четрнаест реченица.

Можда је најузбудљивији био сам почетак, када је на гледаоце кренула инвазија лепоте из ваздуха (драги свете, лепо је што нам из ваздуха више не шаљеш бомбе, него лепоту). Наиме, фестивал је отворио кабинет чудеса – театар Пухо из Сан Себастијана у Шпанији, када је по мотивима „Алисе у земљи чуда“ Луиса Керола одиграна представа пред десет хиљада гледалаца, десет метара изнад земље, у кавезу који је лебдео на крану, са глумцима који су летели високо изнад нас (о да, човек јесте птица) и летећи, глумили, уз музику изванредних певача који су доле, на сцени, на земљи, певали тако као да су им плућна крила харфе, а гласови музикалне нафоре.

Гледаоци су следећих вечери бивали пропуштени и кроз мељаву транзиције („Румунија 21“ Паула Штефана у извођењу Ужичког позоришта), фине силе плеса младог бога Ероса (Ведекиндово „Буђење пролећа“ Малог позоришта „Душко Радовић”), изложени силама ироније и аутентичног хумора Вудија Алена, („Свирај то поново, Сем“, БДП), опојном даху Медитерана („Кате Капуралица“, Народно позориште Сомбор), но, ово је тек део програма који је умртвљено ткиво сиве свакодневице касног лета неосетно претворио у ватромет.

Ако се сложимо са постулатом Милоша Бобића да „смрт града неће наступити као последица апокалиптичних слика еколошког загађења и пренасељености, већ ће то пре бити последица изумирања културе која чини његову суштину“, јасно је да је наставак овог фестивала обезбеђивање виталне енергије за Смедерево, које на овај начин бива препознато као град са креативним језгром. Ако Парижани имају славне булеваре, Енглези пабове и клубове, Њујорчани сјај Пете авеније, а Бечлије кафее и салоне као „архетипске моделе урбанитета“, можда је тренутак да урбанитет Србије почнемо да обликујемо као културни и стваралачки, модеран, који се налази „на улици, на јавном простору“, где он, по Мишелу Бергману, и припада. Кристин Боаје каже да смо данас „приморани да стварамо нове стазе сећања града, нове мапе које ће нам помоћи да се одупремо и свим превише програмираним и свеопкољавајућим порукама наше потрошачке културе“.

Јер потрошачка култура на крају троши потрошача самог – нас. Сада, када је, као што је Кантор предвидео, „живот одгурнут до својих коначних граница“, решење јесте у креацији – сили којој успева немогуће – да напушена, одбачена, заборављена места, осуђена на пасивност и тихо умирање, претвори у места чуда, где се догађа позоришни чин, тај вечити симбол неугасиве и свеприсутне жудње за животом. Јер, „будућност јесте стара идеја, наша брига је садашњост“.