Исидора Жебељан: Опера у метроу

Једна од десет најперспективнијих личности у свету данас, по оцени немачког листа „Фрајтаг“, српска композиторка Исидора Жебељан ових дана припрема премијеру своје нове опере „Симон изабраник“, крајем јуна, близу немачког града Милхајма. Дело, настало по либрету Борислава Чичовачког, дешава се у Немачкој, говори о траумама и последицама новијег датума, а ослања се на народну песму Наход Симеон и роман „Изабраник” Томаса Мана.

Ова легенда очигледно носи универзални драмски потенцијал, њу је, код нас, после Стерије, као предложак за свој комад искористила и Милена Марковић...

Истраживање, које је, припремајући се за писање либрета, спровео Борислав Чичовачки, довело је до фантастичних открића. Испоставило се да је легенда о Находу Симеону дошла у нашу народну песму из византијских извора, а да је готово истоветна прича доспела у роман „Изабраник“ Томаса Мана из немачког средњовековног спева песника Хартмана фон Ауеа. Прича је у тај спев пренета из још старијег француског литерарног извора, а испоставило се да је присутна и у скандинавским еповима.

Сазнање да је ова тематика толико јака и у источној и у западној европској култури, било нам је значајно и занимљиво, па је Борислав трагајући даље дошао до података да је овај мит индоевропског порекла и да је настао од паганског веровања да се у рано пролеће догађа чудо када мајку Земљу оплођава син, младо Сунце.

Шта је драмска окосница вашег новог дела које као и претходно сведочи о Вашем интересу за спој литературе и музике?

Радња у либрету опере се одвија у три различита временска периода: почетком седамдесетих, почетком деведесетих и 2030. године. Наша прича прати одрастање нахочета Симона, његов одлазак у потрази за бољим животом из Русије у Немачку, у рурску област, сусрет са Аном, чији постаје љубавник, и  разоткривање застрашујуће тајне о њиховој инцестуозној вези – Ана је Симонова мајка, која га је оставила као новорођенче. Последњи део опере посвећен је  Симоновом искупљењу и откривању његових исцелитељских моћи. Либрето је готово сав писан у стиховима, без риме.

Да ли сте лик Симона градили само на основу легендарних, или можда и стварних ликова?

За мене је, у нашој замисли приче, посебно била дирљива идеја о Симоновом карактеру, који је обележен вечитим надањем, наивношћу и вером да ће све бити добро, иако га живот стално изнова сурвава у понор. Пред очима сам имала лик и карактер конкретне личности коју познајем и веома волим, у чијем животу је било свакаквих недаћа, али на сву срећу не и инцеста. Тај човек је нахоче, ромског порекла, некада ученик моје мајке, диван млад човек, који је упркос огромној несрећи увек веровао у добро.

Како сте музички осмислили трагичне и митске слојеве приче?

Мој музички полаз је, опет, интуитивно био усмерен ка замисли да иза ове приче, смештене у савремено доба и конкретан географски простор, лежи ритуално, паганско емотивно пулсирање, које у себи носи и елементе античке луцидности, па је тако једна од најважнијих нумера у опери, љубавна сцена између Ане и Симона, обележена јаким неправилним ритмовима у клавиру и удараљкама, над којима се надвија ишчашени, у својој готово комичној лудости, трагични крик пиколо-флауте.

Роман „Изабраник“ Томаса Мана, који обрађује сличну тему – о монаху, инцестуозном грешнику, који после покајања постаје папа – тумачен је и као Манова алегоријска прича о могућности искупљења Немаца после њихових злочина у Другом светском рату. Ваша очараност Маном друге је природе?

Иако је Томас Ман био дубоко свестан догађаја који су обележили доба у којем је живео, ја не мислим да се он у овом роману бавио алегоријском представом о искупљењу Немаца. Чини ми се да је размишљао о суштини саме идеје искупљења. Три Манова романа, заправо, на посебан начин баве се неким елементима религиозности и духовности, или њиховог одсуства. „Јосиф и његова браћа“ говори о вери и о открићу Бога. Можда овај роман има везе са атмосфером која је постојала почетком 20. века, када је човек поново открио огроман потенцијал својих интелектуалних и духовних моћи, те је сама вера у овакву моћ чинила чуда и у науци и у уметности.

 „Доктор Фаустус“ се бави пропашћу морала и убиством уметности, продавањем божанске маште и душе, истинске вере ђаволу, управо оне моћи о којој је било речи у Јосифу, што свакако има везе са болешћу нацистичке психе.

На крају, ту је „Изабраник“, који на луцидан начин говори о искупљењу. То што Грегорије деценијама живи на стени пијући воду сакупљену од кише у удубљењима стене за коју је прикован и једући алге које расту у том истом удубљењу јесте на генијалан начин испричана суштина идеје о искупљењу. Непружање отпора и тотална патња поништавају его и свако приањање за недуховне ствари. Овакав апсолутни пут искупљења води до сазнања да сам „ја исто што и други“.

Ваш „Симон изабраник“ изводи се у оквиру новог пројекта Ајхбаум опере? Какву улогу у томе имају возови?

„Симон изабраник“ део је представе која се поставља на отвореној метро станици, на којој су, специјално за ту прилику, изграђени сцена, гледалиште и пратећи објекти. Први део је перформанс, који се одвија у самом возу метроа, када публика из Есена стиже у Ајхбаум оперу. Овај перформанс су осмислили позната немачка андерграунд певачица и кантауторка Бернадете Ла Хенгст и Ари Бенџамин Мајерс, композитор из Њујорка. Потом се на сцени Ајхбаум опере изводи „Симон изабраник“, као класична оперска представа у крајње нестандардним условима.

Идеја је да тај ружни, свакодневни простор добије потпуно ново визуелно и духовно обличје магијом музике и позоришта. У „Симону“ учествује хор, седам певача, 20 музичара и диригент. На крају се изводи представа – перформанс који су осмислили швајцарски драмски писац Рето Фингер и немачки композитор Феликс Лојшнер.

Ваше опере „Зора Д“ и „Маратонци“ имале су међународни успех, али не живе на домаћој оперској сцени. Имамо ли ми модерну оперу и модерну оперску публику?

Ми, нажалост, готово да немамо савремену музичку сцену. У ствари, читава српска музичка сцена (част изузецима) је на издисају. Мени је потпуно нејасно зашто моје опере, али и многе друге српске опере, нису постављане на наше сцене. Сигурна сам да постоји сјајна публика за та дела. Али често се на руководећим местима оваквих институција налазе медиокритети који зазиру од нових ствари, јер савремена уметност медиокритетској свести делује застрашујуће. Овакав тип људи се не осећа пријатно у сусрету са модерном уметношћу а приори. Њима је потребна провинцијална пријатност и топлина познатог, лако сварљивог. Са Вердијем и Пучинијем могу да се опусте, да мисле о протеклим догађајима и будућим плановима, то су аудитивни модели који уливају сигурност. Већина оваквих руководилаца има неупоредиво мањи капацитет могућности прихватања и разумевања музике и уметности уопште од саме публике.

Које куће и институције треба да буду промотори „новог српског звука“ код нас и у свету?  

Пре свега то би требало да буду наши најзначајнији ансамбли попут Београдске филхармоније, оркестра РТС-а, као и других камерних ансамбала, затим наши извођачи са значајним каријерама у иностранству, попут Гордана Николића, Жељка Лучића, Александра Маџара, Стефана Миленковића, Маријане Мијановић и других (колико је мени познато једини наш извођач оваквог реномеа, који често изводи српску музику на концертима у иностранству, јесте Ксенија Јанковић).

Велика композиторска имена, попут Губајдулине, Каје Саријаху, Шниткеа, Томаса Адеса и других, постали су извођени и цењени захваљујући готово искључиво успешним извођачима, њиховим земљацима, који су ту музику представљали публици кад год су за то имали прилику. Чешки, кинески, румунски, али и француски оркестри често на турнејама изводе готово искључиво дела композитора своје земље. Србија је у том смислу, нажалост, најназаднија и најбесловеснија земља, јер се стиди својих достигнућа, иако их углавном уопште и не познаје и морам да кажем да, у овом смислу, представља нажалост уникатан пример међу европским земљама. Тај елемент менталитета, који свој осећај инфериорности заклања празним причама о сопственој, недоказаној умишљеној величини, посебности и памети, јесте елемент клиничке слике коју је потребно озбиљно лечити.

Да ли би оснивање центра за савремену музику у Србији решило те проблеме?   

За оживљавање српске музичке сцене потребно је повући неколико основних потеза: на првом месту  је оснивање државног радијског програма на којем би се 24 часа емитовала искључиво класична музика. Србија је, мислим, једина земља у Европи која нема такав програм (у Немачкој их има 17 или чак 19, у Холандији пет итд).

Следећа ствар би била оснивање центра за српску музику, чија би превасходна сврха требало да буде пописивање, тј. каталогизација имена и дела свих српских композитора, а затим и прикупљање и штампање читавог нотног материјала наше баштине, као и издавање цедеа са музиком наших аутора. Иако смо Борислав Чичовачки и ја у неколико наврата покушавали ову идеју да спроведемо у дело, нисмо у томе успели, из мени недовољно јасних разлога, мада је политичка воља и подршка у том тренутку постојала.

За каталогизацију није потребно много времена – у питању је неколико месеци. У прикупљању материјала су спремни волонтерски да учествују и моји студенти композиције, али и други студенти Музичке академије. Једино је потребно да политичари пруже „моралну подршку“ и минималну финансијску помоћ. Наравно, од изузетне је важности да овај центар буде системски, институционално организован и осигуран, и да не зависи од милости комисија које одлучују о годишњим пројектима у Министарству културе.

Како још Министарство културе може да подстиче популаризацију савремене српске музике?

Трећа ствар, дакле, била би прописивање правила понашања од стране Министарства културе институцијама које се налазе у делокругу овог министарства, као што је, на пример, Београдска филхармонија. У Холандији, у којој музика цвета и чији је чувени оркестар проглашен за најбољи оркестар на свету, државни фонд који финансира холандске оркестре прописује, између осталог, да ови оркестри у својој редовној сезони морају на репертоару да имају седам одсто холандске музике. Такође, оркестри добијају новац и уколико наручују композиције од холандских, али и других значајних композитора данашњице. Држава прописује правила понашања овим институцијама, а тако се брани и од потенцијалне самовоље појединаца на руководећем положају. Једине институције код нас које брину о извођењу и наруџбинама српске музике, осим Удружења композитора, јесу Југоконцерт и БЕМУС.

 -------------------------------------------------------------------

Искупљење нацистичких унука   

Занимљиво ми је да размишљам о томе како већина људи, интелектуалаца, које сам упознала учествујући у раду на овом пројекту, јесу потомци, унуци и унуке нациста, да они о томе сасвим отворено причају и да се њихова потреба за искупљењем, макар и несвесно, манифестује кроз екстремно левичарске (либерално-социјалистичке) идеје. У ствари је фасцинантно да та потреба за искупљењем и пуна свест о нацистичким злочинима траје у Немачкој, преношена кроз генерације до данас. Иако случај није исти, можда бисмо неке поуке из овог примера могли и ми да пронађемо (покајање, саосећање, искупљење).