Слике и графике Милана Сташевића налазе се у сталним поставкама и збиркама домаћих и страних музеја и галерија, од Народног музеја  и МСУ у Београду, до сличних у Крагујевцу, Крушевцу, Зрењанину, затим у Загребу, Скопљу, Италији, Француској, као и у више приватних колекција у земљи и иностранству.

У свом сликарству прешао је немали поетички пут, од поетског веризма у раним радовима из 70-их година 20. века, па до ликовних постмодерних стратегија.Ови рани радови у којима је Сташевић приказивао живот унутар и око колибе у циклусима слика и цртежа „Поетика банатског села” и циклусу графика „Поетика колиба” издвајали су се по свом личном, поетски обликованом аутентичном виђењу стварности, и непристајању на тадашње доминантне уметничке праксе, концептуалну уметност, перформанс и видео.

Како је дошло до настанка ових раних поетика?     

 Мом сензибилитету је увек била страна хладна аналитика и концептуала. Обилазећи музеје и галерије по Европи, поредећи дела ренесансне и модерне уметности,открио сам неограничен репертоар тема, али и значај светло-тамних односа површине слике. Дошао сам на идеју приказивања колибе као старе сеоске куће са изразитом волуминозношћу, масом и светло-тамним односом боје. С обзиром на то да су први цртежи колибе личили на наиву, да бих развио поетику колибе прочитао сам „Поетику простора” француског филозофа Гастона Башлара. Проблем хармоније поставио сам у триосновна плана: спој неба и земље, смена дана и ноћи, годишњих доба и план простора који је обухватао поетику крова, живот дворишта, старе сламе, шупе, амбари, голубарници и пољски пејзаж. Трећи план била би хармонија између поетског виђења и поетичности онога што је виђено. У основи ових поетика крио се „концепт” историје уметности који ћу касније развити у цитатност целокупног фонда историје уметности.

Већ у циклусима слика „Истовремени светови” и „Деседиментације” отворено се поигравате са имагинарним музејом, цитирајући према свом афинитету дела из историје уметности и културе, из даље и ближе прошлости, смештајући их једне поред других, доводите их у најразличитије могуће и немогуће односе...

Када су ми пријатељи филозофи објаснили шта је постмодерна,почео сам да сликам на потпуно другачији начин. Модернистички мит оригиналности чији је императив иновација и формална инвентивност,постмодерна радикално доводи у питање. Више се ништа ново не може урадити што већ није урађено. Када сам то схватио, потпуно сам се ослободио и почео да без поштовања дијахронијског схватања времена сликам једно поред другог фрагменте дела из ренесансе, палеолита и модерне уметности, на пример, доводим их у нове и сложене међусобне односе, реконтекстуализујем и деконструишем слику на безброј нових значења. Сви правци или стилови су могући. Слика тако постаје отворена и непрегледна, без средишта и центра.

У „Деседиментацијама” позадина слике је сивоплавичаста или црвенкаста боја печене земље коју сам видео на сликама Пјера дела Франческе када сам први пут био у Арецу. Формат слике је сада мали, долази до даље фрагментације и поједностављености композиције тако што систематски разлажем сегменте појединих дела из даље и ближе историје уметности али сада на различитим сликама у комбинацији са другим фрагментима разнородног порекла. Мале приче почињу тако да граде велику причу.

У циклусу слика „Повратак почетку”, експериментишући са подлогом слике, из чије белине настају први апстрактни гестуални знаци,испитујете могућности саме слике.  Какве су те могућности? 

Ликовним гестом у циклусу слика „Повратак почетку” покушао сам да дам одговор на питање шта је сликарство данас, да ли је сликарство уопште још могуће. Мој одговор је позитиван. Иако изгледа да „беле слике” представљају платна ослобођена свега представљачког,може се закључити да је основа или подлога слике у ствари и сам њен садржај из кога експериментом са материјалом настају први ликовни знаци који су негде апстрактни у виду мрља, тачака и зареза, а негде су то први прикази човековог стваралаштва у виду ловца са пећинских цртежа. Овај „Повратак почетку” постаје тако повратак на првобитне трагове, седименте ликовног изражавања из кога ће настати имагинарни музеј. То није апстракција сведена на основне ликовне елементе до нулте позиције, већ је полазна тачка сада платно, односно „Ништа” из кога настаје Нешто.

Како видите проблем „краја” или „смрти” слике с обзиром на измењени положај сликарства данас на који упућује „белина” ових платна?

Сликарство је данас изгубило значај којије имало за време ренесансе. У ренесанси је сликарство замењивало фотографију, ТВ и видео, док је данас ситуација обрнута. У времену дигиталне културе и проширених медија изазов је бавити се сликарством. Реч је о томе да се слика увек мења. То је оно што збуњује вас теоретичаре. Она је жива ствар која се преображава: од слике до знака и обратно, од штафелајног платна до дигиталног фотоапарата... Када кажем да је слика данас угрожена,мислим на традиционално схватање слике у смислу штафелајног платна, њену ликовност и занатско умеће насупрот дигиталној, медијској или постслици. Зато оживљавам имагинарни музеј да бих показао да је живот ове и овакве слике и даље могућ.

Шта за вас представља цртеж и слика? 

Обилазећи Италију као студент видео сам једну незавршену фреску. То је био цртеж пренет са картона на зид. Ова незавршена фреска је на мене деловала узвишено, узбуђујуће и снажно да су ми завршене фреске које сам касније гледао изгледале затворене, блокиране и мање занимљиве. Тада сам осетио да цртеж и слика треба да се прожимају а не да једно друго поништавају. Ово укрштање цртежа и слике чини да дело постане спонтаније и отвореније. Утисак незавршености слике је много инспиративнији и веома подстиче машту.

Какво је ваше искуство као уметника у иностранству и како видите проблем тржишта слика код нас?

Одлазак наших сликара из земље је право мучење. Већина њих боље би живела овде него тамо. Видео сам да су они попут војника на одслужењу војног рока, чекају одсуство да би се вратили у земљу. Париз је „стара дама” која живи од великих ретроспектива модерних класика. Имао сам бројне изложбе по иностранству и моји радови се налазе у многим светским музејима и приватним колекцијама, али никад не бих могао да живим ван земље. Што се тиче тржишта слика,оно је код нас у сивој зони – уметник је препуштен себи, ради без икаквог уговора, он је свој властити агент, публициста и пи-ар. У иностранству уметник има свог галеристу који све послове у вези са продајом слика и маркетингом преузима на себе. Међутим, лоша страна тога је што је уметник у обавези према галеристи да слика оно што се тражи. Највећи проблем постаје да ли сликате својом главом или главом купца.   

-------------------------------------------------------------- 

Византијска раван на листовима „Политике”

Мислим да би адекватна замена за назив постмодерно сликарство била вишемедијско сликарство. Мој ликовни поступак је у основи деконструкција сликарске традиције или архива, при чему је деконструкција поступак иновације и извлачење нових значења из ремек-дела историје уметности и културе. Имагинарни музеј сам у „Истовременим световима” сликао на подлози дневних новина „Политика”, јер за мене плошност и равна површина новина представља византијски начин размишљања. Сматрам да је перспектива уништила сликарство. Текст новина „Политике” постаје ближи садашњости, док нас пећински цртежи,на пример насликани по том истом тексту,враћају на почетке ликовног стваралаштва. Тако и подлога од новинске хартије постаје део имагинарног музеја.