Овако је поводом књижевних награда говорио Данило Киш, 1973. године, недуго пошто је добио „Нинову награду” за „Пешчаник”:

„Наравно, једна књижевна награда, са угледом који ужива ова која је мени додељена, може подићи око књиге и око њеног писца извесну, како се то каже, прашину, прашину која ће се као све прашине овог света једног дана слегнути, а књига ће живети свој живот, усамљенички, случајни, као што га живе све књиге, а осама око ње (и њеног писца) биће тада још већа, тишина још стравичнија. Јер, уверен сам, Гутенбергова се галаксија над нашим небом полако гаси, скоро видљива голим оком на звезданом небу, а да се до нас њено значење није честито ни пробило. На данашњем вашару европском књижевног тржишта књиге се, нажалост, још могу најлакше валоризовати управо наградама, и тако издвојити из безимене масе големе књижевне продукције, а да се при томе често заборавља на судбине других књига, хиљаде других књига, исто толико добрих (или исто толико лоших, свеједно), као и те награђене. Стога је данас, поготову у нас, због те равнодушности коју носи механизам тржишта и индиферентности, писати књиге ствар достојна поштовања и дивљења.”

Иако се од тада променило неколико књижевних поетика и још више облика присуства књига на књижевном тржишту, Кишове речи делују као пророчанство које се преобразило у дијагнозу и анамнезу јавне позиције књиге у нашем времену. Промене су лако видљиве и „голим оком”: књижевно тржиште је много више вашар него што је то било у Кишово време, књижевна продукција се показује као проста индустријска пролиферација, а безименост и писаца и књига у непрегледној маси која их окружује само је још стравичнија. Можда се управо у тој инфлацији остварује пишчево уверење да „Гутенбергова се галаксија над нашим небом полако гаси”.

Време књижевних сувенира

У том обиљу питање вредновања је поготову постало заоштрено. Нити су више на снази некадашњи облици вредновања књижевности, нити су створени нови. Књижевна критика је изгубила значај који је имала у читавој историји модерних времена, што није никакво изненађење, већ је и временски и духовно сагласно са чињеницом да ПР агенције обликују јавно мњење, а не велике и просвећене фигуре мишљења у једном времену. Тешко је, готово и немогуће, успоставити књижевни канон у времену у коме се о књигама говори као о сувенирима, безименим јединицама из листинга продаје или о „новим производима и услугама”. Све је маркетинг, па тако и јавно мишљење о књигама најчешће не иде даље од шарених корица, познатости аутора или лепршавости теме.

Књижевне награде су потребне књижевности и њеној јавној видљивости, свеједно што су оне више део књижевног живота него што су део саме књижевности. Код нас се разговор о књижевним наградама углавном своди на број награда или на осећање неправде. Ту има нечег противреченог: откуда толико незадовољства ако има тако много награда?   

Књижевна награда, међутим, треба да има две улоге. Једна је да учини књигу широко познатом, друго је да њеном писцу, поред јавне сатисфакције, донесе и пристојан финансијски износ. Већина награда у Србији не испуњава те две основне улоге.

Најпре, утицај књижевних награда, попут улоге књижевних критичара, никада није био мањи. На судбину књиге често више утиче интервју писца у читаним новинама него већина књижевних награда у Србији. Можда заиста постоји четиристо награда, не знам, нисам бројао, нити ми смета њихов број. У свим европским земљама постоји велики број књижевних награда. У Француској и Италији, на пример, њихов број се мери на хиљаде. Али и ми и они знамо за само неколико најважнијих награда или награда с највећим утицајем. Проблем, дакле, није колико награда има, него је проблем што оне нису довољно јавно видљиве и утицајне. Основни проблем данашњег читаоца јесте то што му нико не говори које су књиге добре: критика је изгубила утицај, медији су већином изгубили меру, све је препуштено естради и маркетингу, а читаоцу је теже да се снађе међу хиљадама наслова него истраживачкој експедицији на непознатом терену. Јавност се, и када је реч о књигама, таблоидизовала, а сумња је постала више израз сензационализма него креативности. То објективно спречава било који прави разговор.

Од броја награда много је важнији њихов профил. Он се једино постиже промишљеним концептом награђивања и, пре свега, изабраним вредним књигама које постају део историје награде, а једна награда тако може да постане добра препорука за читање. За наше књижевне награде није увек јасно да ли имају локалне или националне претензије, поготову није јасан тип вредности који заступају. Чак се догађа да исту награду добијају и књиге врхунске књижевности и књиге које припадају популистичкој литератури. Свакако је штета што имамо само три међународне књижевне награде (Европска награда КОВ за поезију, Награда „Милован Видаковић” за поезију и Награда „Нови Сад” за поезију).

Негација критике

О наградама неко мора да одлучује и природно је да то буду жирији састављени од компетентних, активних и интересно независних критичара. Нико још није смислио бољи модел мада је било разних покушаја, укључујући и оне да избори награђене књиге личе на опште и непосредне изборе у политичкој заједници. Најважније је да жири сачињавају озбиљни активни критичари. Активан критичар је онај који током једне године напише најмање десет књижевних приказа. А компетентност критичара се утврђује само на основу текстова које он редовно објављује. Интересно независан је критичар који нема никакав функционални интерес поводом било које књиге из конкуренције (није уредник, издавач или ПР неке књиге). У новије време успоставља се тренд да су жирији састављени од људи који нису активни критичари. То никако није добро, идеална ситуација је да рад жирија и сама награда буду израз дијалога књижевних критичара који својим текстовима сведоче о књигама које улазе у конкуренцију за награду.

Ризици жирија су природна особина посла критичара. Без ризика књижевна критика не би имала никакву страст, а бојим се ни прави смисао. Када је пре неколико година објављена едиција састављена од десет најбољих романа који нису добили „Нинову награду”, добили смо избор који није ништа слабији од десет најбољих који су ту награду добили. Али то уопште не значи да би за нашу књижевност било боље да „Нинова награда” није ни постојала. Постоји у нашој јавности једна, час притајена, час изговорена, негација критике.

Али нити би наша књижевност била боља без критике, нити је критика моћна, сада поготову није, нити би неко био већи писац ако би критика, а с њом и књижевне награде, сишла са сцене. Заправо, сишла је, и ето прилике за све којима је критика нешто крива да сопствену слику о себи поделе с другима.