Darvinova godina je iza nas, ali teme i sporovi koje je otvorila darvinovska teorija evolucije svakako će još dugo zaokupljati našu pažnju. Neposredan povod za ovaj tekst je objavljivanje knjige Avaj, jadni Darvine! (Clio, Beograd 2009) i polemika koja je oko ove knjige pokrenuta u listu Politika. Iako je pomenuta polemika do sada bila više usmerena na ideološke implikacije evolucionopsiholoških ideja, moja je namera da se pozabavim njihovom naučnom vrednošću. Jer, bez obzira na to kom ideološkom polu naginjemo, naše naklonosti biće ozbiljno dovedene u pitanje ukoliko ih zasnivamo na argumentima jedne sumnjive nauke.

Običnose ističe da se u jednom od središnjih prigovora kritičara sociobiologije i evolucione psihologije tvrdi da ove discipline počivaju na tezi o genetičkom determinizmu, tj. na tezi da su geni presudni za oblikovanje svih osobina organizama. Polemički tekst Aleksandra Palavestre usmeren je upravo na obesnaživanje ovog prigovora, i to, pre svega, pomoću ukazivanja na tvrdnje sociobiologa u kojima se naglašava velika važnost sredine, tj. kulture za formiranje čoveka i svih oblika njegovog ponašanja. O čemu mi, onda, uopšte raspravljamo i zašto je rasprava tako žučna?

Magični gen

Iako je mnogo starija, priča o neprocenjivoj važnosti gena je svoju završnu, skoro mitsku formu dobila zahvaljujući britanskom biologu Ričardu Dokinsu i njegovoj ideji o sebičnom genu. „Sebični gen” svoju zavodljivost duguje specifičnom sticaju okolnosti: s jedne strane, to je prividna potpuna saglasnost ove ideje sa osnovnim principima Darvinove teorije evolucije, a, s druge, to je njena prividna jasnost. Naime, kod Dokinsa je darvinovska nasledna varijabilnost koja ne pretpostavlja nikakvu nepromenljivu i monolitnu jedinicu nasleđivanja izrasla u sebični gen. Zašto sebičan? Pa, jasno je da entitet čiji je jedini zadatak da se prenosi iz generacije u generaciju mora biti sebičan. U suprotnom bi propao. „Sebični gen” neodoljivo nalikuje na ono što filozofi zovu analitička istina: kao što je svaki neženja neoženjen, a svako telo rasprostrto, tako je svaki gen sebičan.

Dakle, geni su večni, nepromenljivi i nepropadljivi entiteti. Iako je jasno da ovaj stav nema nikakvo naučno pokriće, on poseduje veliku privlačnu snagu. Konačno možemo da se odreknemo vere u besmrtnost duše, a da ne izdamo svoju težnju ka večnosti: i kada naša kratkovečna tela budu propala, tu su kopije naših gena, koje će večno živeti. Osim toga, geni nisu ni dobri, ni razigrani, ni altruistični, oni su sebični: u surovoj utakmici života samo bezrezervna sebičnost omogućiće genu da obezbedi mesto svojim kopijama. Suštinu ove skoro karikaturalne predstave o organskoj evoluciji možda je najbolje izrazio američki filozof Danijel Denet: „...priroda se u osnovi ne ponaša kooperativno.”

Majka priroda i njena deca

I posle svega, još uvek je nejasno u kakvoj vezi motiv sebičnog gena, tj. sociobiologija stoji sa raspravom oko genetičkog i kulturnog determinizma. Pa, čini mi se da ne stoji ni u kakvoj nužnoj vezi, pa zato ni dokazivanje da sociobiologija ne počiva na genetičkom determinizmu ne ojačava pozicije sociobiologa, a ne slabi ni pozicije njihovih kritičara.

Ipak, nije ova rasprava prazna, ona je samo ponekad nedovoljno razumljiva. Aleksandar Palavestra s pravom ističe da Dokins ne zastupa tezu o nekakvom kontinuitetu između prirode i morala: iako su naši geni sebični, naš ljudski zadatak je da se izdignemo iznad diktata prirode i da izgradimo autonomne moralne norme. Dokins se, zaista, na mnogo mesta ovako izjašnjava. Ali, šta da mislimo o njegovom čuđenju nad razlikama koje postoje između ljudskih i životinjskih odnosa: naime, dok je kod životinja uobičajeno da se mužjaci takmiče za naklonost ženki i stoga imaju šarene repove i lepo pevaju, kod ljudi su žene te koje se ukrašavaju i šminkaju, jer je na njima zadatak da privuku suprotan pol. U ovoj Dokinsovoj analizi prisutna je neka vrsta negodovanja,i čitalac ne može da se otme utisku da on ovaj aspekt ljudskih relacija posmatra kao degeneraciju izvornog prirodnog stanja. Komični primeri ovakve vrste, kojih je popularna sociobiologija prepuna, svedoče o pometnji u kojoj se ova disciplina nalazi kada je u pitanju odnos između prirode, kulture, morala, tj. kada je u pitanju poreklo normativnih standarda. U kontekstu ove pometnje ni apstraktna tvrdnja o kompetitivnom karakteru relacija u prirodi ne mora biti baš sasvim bezazlena, jer, ako su prirodne tvorevine oblikovane dugim delovanjem prirodne selekcije tokom koga oni slabiji, nesavršeni propadaju, logičan je zaključak da takmičarski odnosi i u društvu dovode do najvećeg savršenstva. Ali, tu se već dotičemo drugog važnog aspekta sociobiologije i evolucione psihologije, a to je adaptacionizam.

Adaptacionizam je tumačenje evolucije koje ističe dominantnu ulogu prirodne selekcije u oblikovanju organizama i koje je sklono da sve njihove osobine tumači kao adaptacije. Adaptacionizam, po pravilu, suviše pojednostavljeno predstavlja evolucione procese i apsolutizuje delovanje prirodne selekcije. Na načelnom nivou iz adaptacionističke teze proizlazi da bi sve osobine morale da budu optimalna prilagođenja. Otuda i ne čudi da bi svet koji bi počivao na logici dokinsovskog gena izgledao sasvim drugačije od sveta u kome živimo. Izgledao bi mnogo jednostavnije i mnogo lepše, takoreći rajski. Svakako bi podsećao na svet Vilijama Pejlija, poznatog britanskog teologa iz druge polovine 18.veka, koji je organizme posmatrao kao božanske artefakte. Načelno, i u evolucionoj psihologiji nalazimo istu ovu logiku, jer ona i nije ništa drugo do puki derivat sociobiologije, koji sociobiološke modele primenjuje na specifično područje ljudskog uma.

Konačno, zaista nema nikakve sumnje da su oci evolucione psihologije plemeniti ljudi koji se nikada ne bi zalagali za ukidanje socijalne pomoći samohranim majkama i koji bi sigurno negodovali protiv svakog akta rasne diskriminacije. Problem, međutim, nije u tome. Zastupnici pozicije koja ima tako visoke naučne pretenzije i tako dalekosežne političke implikacije morali bi, u najmanju ruku, da budu spremni na suočavanje sa kritikama koje dolaze sa suprotnih pozicija. Knjiga Avaj, jadni Darvine! upravo predstavlja primer jedne dobro zasnovane i višedimenzionalne kritike koja ukazuje na imanentna i potencijalno opasna ograničenja sociobiologije i evolucione psihologije. Zato je bolje da u našem intelektualnom javnom prostoru nastojimo da negujemo pluralizam i da ne odbacujemo kritike tako što ćemo ih jednostavno okarakterisati kao „ideološki ostrašćene”. Ostaje nam da se nadamo da će se i u godinama nakon Darvinove godišnjice čitati (različite) knjige o Darvinu.