Дарвинова година је иза нас, али теме и спорови које је отворила дарвиновска теорија еволуције свакако ће још дуго заокупљати нашу пажњу. Непосредан повод за овај текст је објављивање књиге Авај, јадни Дарвине! (Clio, Београд 2009) и полемика која је око ове књиге покренута у листу Политика. Иако је поменута полемика до сада била више усмерена на идеолошке импликације еволуционопсихолошких идеја, моја је намера да се позабавим њиховом научном вредношћу. Јер, без обзира на то ком идеолошком полу нагињемо, наше наклоности биће озбиљно доведене у питање уколико их заснивамо на аргументима једне сумњиве науке.

Обичносе истиче да се у једном од средишњих приговора критичара социобиологије и еволуционе психологије тврди да ове дисциплине почивају на тези о генетичком детерминизму, тј. на тези да су гени пресудни за обликовање свих особина организама. Полемички текст Александра Палавестре усмерен је управо на обеснаживање овог приговора, и то, пре свега, помоћу указивања на тврдње социобиолога у којима се наглашава велика важност средине, тј. културе за формирање човека и свих облика његовог понашања. О чему ми, онда, уопште расправљамо и зашто је расправа тако жучна?

Магични ген

Иако је много старија, прича о непроцењивој важности гена је своју завршну, скоро митску форму добила захваљујући британском биологу Ричарду Докинсу и његовој идеји о себичном гену. „Себични ген” своју заводљивост дугује специфичном стицају околности: с једне стране, то је привидна потпуна сагласност ове идеје са основним принципима Дарвинове теорије еволуције, а, с друге, то је њена привидна јасност. Наиме, код Докинса је дарвиновска наследна варијабилност која не претпоставља никакву непроменљиву и монолитну јединицу наслеђивања израсла у себични ген. Зашто себичан? Па, јасно је да ентитет чији је једини задатак да се преноси из генерације у генерацију мора бити себичан. У супротном би пропао. „Себични ген” неодољиво наликује на оно што филозофи зову аналитичка истина: као што је сваки нежења неожењен, а свако тело распрострто, тако је сваки ген себичан.

Дакле, гени су вечни, непроменљиви и непропадљиви ентитети. Иако је јасно да овај став нема никакво научно покриће, он поседује велику привлачну снагу. Коначно можемо да се одрекнемо вере у бесмртност душе, а да не издамо своју тежњу ка вечности: и када наша кратковечна тела буду пропала, ту су копије наших гена, које ће вечно живети. Осим тога, гени нису ни добри, ни разиграни, ни алтруистични, они су себични: у суровој утакмици живота само безрезервна себичност омогућиће гену да обезбеди место својим копијама. Суштину ове скоро карикатуралне представе о органској еволуцији можда је најбоље изразио амерички филозоф Данијел Денет: „...природа се у основи не понаша кооперативно.”

Мајка природа и њена деца

И после свега, још увек је нејасно у каквој вези мотив себичног гена, тј. социобиологија стоји са расправом око генетичког и културног детерминизма. Па, чини ми се да не стоји ни у каквој нужној вези, па зато ни доказивање да социобиологија не почива на генетичком детерминизму не ојачава позиције социобиолога, а не слаби ни позиције њихових критичара.

Ипак, није ова расправа празна, она је само понекад недовољно разумљива. Александар Палавестра с правом истиче да Докинс не заступа тезу о некаквом континуитету између природе и морала: иако су наши гени себични, наш људски задатак је да се издигнемо изнад диктата природе и да изградимо аутономне моралне норме. Докинс се, заиста, на много места овако изјашњава. Али, шта да мислимо о његовом чуђењу над разликама које постоје између људских и животињских односа: наиме, док је код животиња уобичајено да се мужјаци такмиче за наклоност женки и стога имају шарене репове и лепо певају, код људи су жене те које се украшавају и шминкају, јер је на њима задатак да привуку супротан пол. У овој Докинсовој анализи присутна је нека врста негодовања,и читалац не може да се отме утиску да он овај аспект људских релација посматра као дегенерацију изворног природног стања. Комични примери овакве врсте, којих је популарна социобиологија препуна, сведоче о пометњи у којој се ова дисциплина налази када је у питању однос између природе, културе, морала, тј. када је у питању порекло нормативних стандарда. У контексту ове пометње ни апстрактна тврдња о компетитивном карактеру релација у природи не мора бити баш сасвим безазлена, јер, ако су природне творевине обликоване дугим деловањем природне селекције током кога они слабији, несавршени пропадају, логичан је закључак да такмичарски односи и у друштву доводе до највећег савршенства. Али, ту се већ дотичемо другог важног аспекта социобиологије и еволуционе психологије, а то је адаптационизам.

Адаптационизам је тумачење еволуције које истиче доминантну улогу природне селекције у обликовању организама и које је склоно да све њихове особине тумачи као адаптације. Адаптационизам, по правилу, сувише поједностављено представља еволуционе процесе и апсолутизује деловање природне селекције. На начелном нивоу из адаптационистичке тезе произлази да би све особине морале да буду оптимална прилагођења. Отуда и не чуди да би свет који би почивао на логици докинсовског гена изгледао сасвим другачије од света у коме живимо. Изгледао би много једноставније и много лепше, такорећи рајски. Свакако би подсећао на свет Вилијама Пејлија, познатог британског теолога из друге половине 18.века, који је организме посматрао као божанске артефакте. Начелно, и у еволуционој психологији налазимо исту ову логику, јер она и није ништа друго до пуки дериват социобиологије, који социобиолошке моделе примењује на специфично подручје људског ума.

Коначно, заиста нема никакве сумње да су оци еволуционе психологије племенити људи који се никада не би залагали за укидање социјалне помоћи самохраним мајкама и који би сигурно негодовали против сваког акта расне дискриминације. Проблем, међутим, није у томе. Заступници позиције која има тако високе научне претензије и тако далекосежне политичке импликације морали би, у најмању руку, да буду спремни на суочавање са критикама које долазе са супротних позиција. Књига Авај, јадни Дарвине! управо представља пример једне добро засноване и вишедимензионалне критике која указује на иманентна и потенцијално опасна ограничења социобиологије и еволуционе психологије. Зато је боље да у нашем интелектуалном јавном простору настојимо да негујемо плурализам и да не одбацујемо критике тако што ћемо их једноставно окарактерисати као „идеолошки острашћене”. Остаје нам да се надамо да ће се и у годинама након Дарвинове годишњице читати (различите) књиге о Дарвину.