Кафић против крчме „Џеримо”

Друштвено-историјско проучавање кафане неупућеном би звучало као псеудонаучна разбибрига. Јирген Хабермас узвратио би на то сопственом тезом о овим угоститељским институцијама као првим европским облицима јавног мњења. Захваљујући (и) његовом утицају, у западној хуманистичкој науци кафана је постала релевантан предмет истраживања. Пионир у овој области код нас је проф. др. Драгољуб Б. Ђорђевић, нишки социолог. Суштина најновије студије овог научника, (ко)аутора више од 50 књига и зборника, сведена је у њеном наслову: „Казуј крчмо ’Џеримо’: периферијска кафана и около ње”.

На више од 250 страница публикације у издању нишког Машинског факултета и „Службеног гласника”, недавно промовисане и у Београду, аутор на основу властитог искуства скицира живот у познатој крчми, у Доњем Комрену код Ниша, седамдесетих година минулог века, како би уобличио одлике и друштвене функције „периферијске кафане” – „особеног типа угоститељског објекта на ободу града, који почива на газди, конобарици и певаљки”.

Крчма „Џеримо” је неконформистичка установа. Да ли савремене кафане представљају поштовање или противљење правилима?
Данашње кафане, поглавито „фенси” ресторани и кафићи, далеко више су конформистичке установе, оличење поштовања правила и реда. Видимо у шта су се претворили престонички „Клуб књижевника” или нишка „Стара Србија”. Постмодернисти би казали да су то својеврсна „не-места”: умивена, униформисана, „мекдонализована” за инстант уживање и комуникацију. То сведочи о свођењу богатства живота на малобројне кодификоване поступке, у којима појединац губи индивидуални колорит и поприма карактеристике које му маса придодаје. Малобројне су и скрајнуте неконформистичке кафане. Будимо поштени: ако у глобалном друштву – од политике, преко уметности до свакодневице – влада сивило, зашто бисмо кафани лествицу постављали тако високо.

Студија о „Џериму” је зачетак кафанологије у Србији. Шта је кафанологија?

Ако је кафана истински животни наук, незаобилазна друштвена институција, поготову код Срба и на Балкану, и својеврсна социолошка лабораторија, онда је ред да се подвргне научном проучавању као засебна област истраживања унутар шире појмљене социологије културе. У том би случају одговарајући назив био – социологија кафане. Такво именовање није неоспорно. Јер, јавили би се историчари: „Социолози, претерали сте у грабежи све новијих предмета проглашавајући их својим забраном, а заборављате ко вас је упознао с кафаном, кад и где се јавила на историјској позорници, и како се развијала до данас”. И били би у праву. Тек би етнолози и антрополози штошта приговорили: „Колеге социолози, ко је сем нас тако исцрпно оставио запис о кафани и објаснио смисао њених ритуала, од даривања певаљки до разбијања чаша?”. И они би имали право. И друге дисциплине би се побуниле, па држимо на уму да сложеност објекта проучавања тражи интердисциплинарни приступ унутар дисциплине коју смо већ назвали кафанологија. Нисам аутор кованице – била је у оптицају у књижевности и журналистици – али је први рабим у научном смислу.

Ко су наши и страни кафанолози?

Код нас су проучавању кафане допринели Дубравка Стојановић, историчарка, и Љубинко Пушић, социолог, а у свету Јерг Расел у Немачкој, Кејти Фокс у Британији, Реј Олденбург у САД...

У књизи наводите две тезе о будућности кафана: по једној, оне ће нестати, по другој ће опстати. Коју заступате?
Данас је кафана, коју је Бранислав Нушић сматрао „јединим изразом нашег јавног живота”, само један од простора у коме се формирају публика и јавно мњење. Јављају се нови доколичарски облици, преотимају јој клијентелу и успешно обављају функције које су раније само њој припадале. Социолошки је дискутабилно: зашто би кафана била вечна, зар и за њу не важи дијалектика „прошлост – садашњост – будућност”, при чему је будућност неизвесна, отворена и за њено одумирање? Кафана, попут сваке друштвене институције, има животни век: рађа се, траје и нестаје. Неодржив је и страх да јој је дошао судњи час – он још није на видику. Још дуго ће она бити наша друга кућа под условом да се мења и уђе у утакмицу са такмацима који су је „напали” свакојаким „оружјем”. Четири су јој најопаснија противника: телевизија, ресторан брзе хране, кладионица и кафић.

Драгољуб Ђорђевић

Кафана је, на нашем поднебљу, била и уметничка авангарда: у њој су се окупљали писци, песници, сликари; у новије доба ту су оснивани рок-бендови...Какве су друштвене функције данашњих кафана?
То „сјајно добро место” – „The Great Good Place”, како у наслову најкомплетније књиге о кафанама каже њен аутор Реј Олденбург – никада није обављало само угоститељске услуге. Оно има еманципаторску, културну, друштвену, економску, као и функцију простора доколице, изворишта информација и места политичког живота, о чему су писале Дубравка Стојановић и Милена Станојевић. Тренутно су потиснуте еманципаторска, културна и информативна функција, али економска, политичка и доколичарска и даље добро стоје. Мене су на делу.

Има ли кафана „тамну” страну?

Има. Она важи и као место порока, „извориште разврата, деструкције и губитка”, а и нехигијенска је институција. Ствара буку и галаму, брачне размирице, свађе, и у њој се коцка, троши алкохол и збива проституција. Да, има и тога, кафана је многе појединце и породице довела до пропадања, али, дефинитивно – позитивно преклапа негативно.

Које су ваше омиљене кафане?

Јужњак сам, Нишевљанин и ноншалантни љубитељ кафане. Данас сам најчешће у „Казанџијском сокачету” и „Нишлијској механи”, а осим њих, намерници, од трговачког путника из Суботице до службеника америчке амбасаде из престонице, препознају славног „Американца” и све популарнији „Мрак”.