Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Већ на самом улазу у „Бордерс” у Пентагон ситију, који је као Нови Београд за Београд – раздваја их река – види се да је нешто ванредно.

„Све је на распродаји”, „Ништа неће остати”, „Бизнис се гаси”, поручују панои који висе са плафона. Tакође су упадљиви и они који најављују проценте попуста. Од 10 до 40 одсто.

„Колико још”, питам младог продавца заузетог преслагањем књига које су купци, пошто су их прегледали, немарно оставили.

„Још месец дана”, одговара, али не прекида оно што ради. „Шта ће бити с твојим послом?”, настављам запиткивање. „И он одлази”, резигнирано одмахује руком.

Овај призор, са локалним варијантама, може се видети још на 399 места, колико је преостало књижара „од цигле и малтера” широм Америке, на чијим прочељима је упадљив назив од црвених слова: „Бордерс” (границе).

Све оне распродају свој цео инвентар – и књиге и полице – после неуспеха до јуче другог по величини књижарског ланца у Америци, који је у стечају од фебруара, да нађе купца који би га избавио. Показало се да ниједан инвеститор из свеколиког света није нашао да „Бордерс” има економску будућност.

Као и фебруарски стечај, тако и је и вест о ликвидацији повод за нови круг анализа зашто је пропао бизнис који је пре 40 година покренут као књижарска антикварница, да би потом растао и ширио се, постајући популарно одредиште љубитеља књиге широм Америке.

И нове анализе нуде исте закључке као и старе. „Бордерс” се није благовремено прилагодио променама технологије и навика читалаца коју је она наметала. Жртва је интернета, једнодушна је дијагноза.

Опроштајни имејл, који ми је, као члану „Бордерс” клуба читалаца (то јест купаца), послао менаџмент, интониран је као корпоративни „ин моморијам”. „Радили смо напорно да исход буде другачији”, написао је председник Мајк Едвардс. „Али ветар који нам прилично дуго дува у прамац, укључујући и брзомењајућу индустрију књига, револуција дигиталних читача и турбулентна економија, довели су нас довде где смо.”

Звучи као резигнирано признање пораза – што и јесте. Уз ветар су морали да плове и други, интернет и дигитални читачи су и њих нападали, па су опстали. Јер су на време препознали претњу и прилагодили се новим околностима. „Бордерс” није зато толико жртва новог доба, колико погрешне пословне стратегије и лоше одмерених тактичких потеза. Али то је већ економска прича. Чини ми се да је од ње занимљивија она друга, започета истим поводом.

То је прича о носталгији за временима која неповратно пролазе и јадиковкама због доживљаја које ускраћују она која долазе – или су већ дошла.

Један од изврсних примера је колумна новинарке по имену Дениз Нелсон, у локалним новинама Сан Матеа, Калифорнија. „Ја сам убила своју књижару”, вели она у исповедном тексту, у коме потанко описује свој допринос нестанку локалног „Бордерса”, као важном детаљу у следу који је довео до пропасти целог ланца.

Каже да је дуго одолевала „Амазону” и његовим онлајн ценама, упркос томе што је било „тешко игнорисати их”. Али све је променио „киндл”, његова ипак неодољива практичност. „Одмах сам променила веру. Кад сам учитала и прочитaла прву књигу, нашао је стално место у мојој торбици. Данас је у њему 300 књига које су стално са мном… Тиме сам, несвесно, чинећи мој читалачки живот удобнијим, помогла да нестану неке од књижара које сам волела. Жао ми је, али нисам једина одговорна за то. И они су имали удела у свом нестанку, јер на дигиталном нису довољно брзо зграбили оно што су могли.”

Док се Денизова са сетом сећа прелиставања књига у кафићу „Бордерса” – неких и са флекама од кафе које су оставили читаоци пре ње – Лиза Луис, слободна новинарка из Бруклина, у свом есеју у „Њујорк тајмсу”, жали за нечим другим, њој још важнијим, што јој ускраћују „киндл”, „нук”, „ајпед” и други дигитални читачи – да по књизи у рукама већ на први поглед неког упозна.

Њен текст има провокативан наслов: „Како су е-читачи уништили мој љубавни живот”. „Не могу више да се на дугом путовању метроом набацим неком згодном даси, питајући га нешто о књизи коју чита – јер не могу да видим шта чита. Прохујали су дани када сам, чекајући да воз крене из станице, замишљала где ћемо се тачно, између које литературе у Њујоршкој библиотеци, први пут пољубити. Дигиталне књиге можда спасавају књижевност, али на рачун мог емотивног живота.”

Због тога ова 29-годишња Њујорчанка упућује страсни позив. „Даме и господо, изађите са својим књигама. У Њујорку су оне важније од ваше слике на ’Фејсбуку’. Док наши сајбер-профили постају све детаљнији, ми све мање једни друге видимо као личности. Литерарни флерт је мање ризичан од упознавања у бару – уз књигу у најмању руку знате да имате бар нешто заједничко…”

Док „Бордерс” ускоро одлази у историју, Асоцијација америчких издавача је саопштила да је једина категорија која је на тржишту књига у експанзији – дигиталне књиге. Између 2009. и 2011, њихова продаја је порасла за 164 одсто, а тренд је настављен и у овој години.

Упркос томе што преко „Амазона”, уз књигу, преко „вај-фај” везе не може да за два минута од момента поруџбине стигне и шоља „старбакс” кафе.