Стварно је невероватна била та 1959. година... 2. марта у студију куће Columbia у њујоршкој 30. улици окупили су се Мајлс Дејвис (труба), Џулијен „Кенонбол“ Едерли (алт саксофон), Џон Колтрејн (тенор саксофон), Бил Еванс (клавир), Винтон Кели (клавир), Пол Чемберс (бас) и Џими Коб (бубњеви), да сниме прве три нумере за албум који ће постати најпродаванија џез плоча свих времена (4 милиона копија) - Мајлсов „Kind of Blue“.

На омоту албума, у тексту под насловом „Импровизација у џезу“, пијаниста Бил Еванс је упоређивао њихов рад са „врстом јапанске визуелне уметности која тера уметника на спонтаност, без могућности корекција“. Да би то постигли, Еванс и Дејвис су колегама припремили извесне хармонске оквире упућујући их на спонтану импровизацију, без лимита. Поступак ће годину дана касније раширити Орнет Колмен, ослобађајући музику и хармонских стега. У савременом џезу је допуштено све. Али, неко је требало да откључа прва врата...

У децембру прошле године, доњи дом америчког Конгреса доделио је албуму статус националног блага. Са јединим живим актером, Џимијем  Кобом (81), приликом његовог боравка у Београду разговарали смо о сарадњи са Мајлсом и снимању легендарног албума.  

Пре него што сте постали стални члан Мајлсовог бенда, три године сте укрштали путеве са његовим претходним бубњаром  „Фили“ Џоом  Џонсом...

Џоа сам упознао док сам радио код саксофонисте Ерла Бостика. Једном је зауставио свој трамвај испред клуба 421 и бануо унутра да се придружи. Био је много бољи од мене. Када је Кенонбол Едерли стигао са Флориде у Њујорк, прихватио га је менаџер Џон Ливи, тражећи од њега да састави бенд од искусних момака. Са пијанистом Џуниором Менсом се дружио у војсци, басисту Сема Џонса довео је са Флориде, а мене је раније чуо у пратећем бенду Дајне Вошингтон. Када је почео да ради са Мајлсом Дејвисом, а с обзиром да је Џо све чешће изостајао са наступа (правдао се да се не осећа добро, али мислим да је већ у то време састављао сопствени бенд), Кенонбол ми је сугерисао да их обилазим, па, ако се Џо не би појавио, и да засвирам. Тако сам се затекао и на другом делу снимања албума „Porgy and Bess“ – завршио сам посао који је Џо започео. Недуго за тим, Мајлс ме је позвао да приступим бенду. Пристао сам. Затим је рекао: „Одлично, свирамо вечерас.“ Питао сам где, а он је одговорио: „У Бостону.“ А ја сам био у Њујорку, две стотине миља даље. Приметио сам да је већ шест поподне, а он је рекао: „Па, хтео си посао, зар не?“ Био је у праву, и ја сам убрзо био на путу за аеродром. Када сам стигао у клуб, они су већ свирали. Попео сам се и тихо расклопио бубњеве током баладе „Round Midnight“. Улетео сам на прелазу и тако је почео мој ангажман код Мајлса, без икакве пробе. Није ми ни била потребна – добро сам знао музику, јер сам толико пута седео са њима чекајући да ли ће се Џо појавити.

„Kind of Blue“је такође снимљен без пробе.

Званично, да. Али, Мајлс је имао клавир у подруму и сигуран сам да су Бил Еванс и он раније прорадили неке идеје. Билов допринос албуму је изузетно јак. А онда се само Мајлс појавио на снимању са неким папирима, ставио их на клавир и кренула је свирка. На папирима уопште нису биле целе партитуре, већ фрагменти, попут деоница за два саксофона. А мени би Мајлс само повремено прилазио и говорио ми: „Ова је straight-ahead, ова спора 4/4, а ова 3/4“. Или би на неким местима давао знак да на четири ударим палицом добош. Или охрабривао јако кување метлицама. Тако су изгледала сва његова упутства.

Написали сте предговор за књигу Ешлија Кана о албуму  „Kind of Blue:  The Making of the Miles Davis  Masterpiece“.

Имао сам утисак да је он прикупљајући информације са свих страна већ више знао од мене који сам учествовао у снимању и то сам му одмах рекао. (Књига има 224. стране, оп. а.) Ипак, супруга ме је наговорила да покушам. Диктирао сам јој, а она је записивала. Чудно је све ово – заиста не могу да схватим зашто је ова плоча продавана више од свих осталих - где су Каунт Бејзи, Дјук Елингтон и сва остала „чудовишта“? И чињеница да се и даље добро продаје на недељном нивоу је феноменална. Не могу то себи да објасним…

По некима, Мајлс се увек жалио да Џон Колтрејн свира превише, а по другима –  по публицисти Џејмсу Колијеру, на пример - то је било добро за Мајлса, зато што је чекао својих неколико секунди да одсвира праве ноте негдеусред Колтрејнових соло деоница. Како ви гледате на то?

Ја сам био тамо. Мајлс је пуштао Колтрејна да ради оно што жели, осим у ситуацијама кад смо били временски ограничени. Сећам се да смо једном у Apollo Theater-у имали свега око 20 минута за цео наступ. А Трејн се толико унео - само његов соло је трајао тих 20 минута - да су бински електричари почели да му аблендују, искључили су микрофон, а он је наставио да свира без озвучења. Мајлс је био велики дипломата, говорио би му веома опрезно: „Слушај, човече, зашто некад не одсвираш 26 коруса уместо 27?“ Само толико. Никад се није жалио више од тога.

Када сте упитани да изаберете свој омиљени снимак у случају да одете на пусто острво, изабрали сте нумеру„Freddie Freeloader“. Зашто баш њу?

Драг ми је цео албум, јер је другачији, и кад га преслушаш, желиш да га слушаш још. Волим што се свиђа толиком броју људи. А та нумера ми је посебно прирасла срцу, због Винтона Келија – начина на који је свирао, звука, наглашене осећајности… Упознао сам га када је имао само 19. година, одувек смо били сродне душе. Тог дана када је он био са нама (први термин, оп. а.) посебно лепо сам се осећао. Када су Винтон и Пол пет година касније, због новчаних неспоразума са Мајлсом, напустили бенд, направили смо веома успешан трио.