Ma koliko su se Tatjana Rosić i Zoran Paković trudili da razgovoru daju neku vrstu akademskog i književnoteorijskog nivoa, u tome ih nisu sledili naši najčitaniji pisci. Nije u tom razgovoru nedostajalo ni neodmerenih reči, psovki i uvreda kao deo njihove „stvaralačke poetike“ i lične kreativne frustracije. Najniži nivo je postignut upravo u onom delu razgovora kada se diskvalifikatorski i na uvredljiv način govorilo o piscima koji takođe dostižu velike tiraže, ali ne pripadaju obavezujućem trendu ideološke i političke korektnosti.

I tu se nisu koristili književnoteorijski i estetski kriterijumi već se posegnulo za otvorenom ideološkom denuncijacijom i izraženom ličnom netrpeljivošću. Vezivati isključivo književni populizam i okrenutost verskim i nacionalnim pitanjima samo za autorke kao što su Ljiljana Habijanović-Đurović i Mirjana Bobić-Mojsilović svojevrsna je ideološka simplifikacija.

Tatjana Rosić je pokušala da ukaže na nepostojanje čistih žanrova i delovanje tržišta koje kao da nema posla sa fenomenom hibridnih žanrova nastalih u susretu visoke i popularne književnosti već sa fenomenom inflacije knjige i kulturnog populizma u kome nema mesta ni za kakvu kvalitetnu i ozbiljnu književnost.

Marko Vidojković nam otkriva da su njegove knjige višeslojne, ali nekima je dovoljno što u „Kandžama“ ima puno seksa, puno gudre, a ova knjiga je duboko antipolitički roman jer je on kao autor izvukao svoju frustraciju kao nešto najlepše u životu. On kaže da je čitao tekst Slobodana Vladušića o „Kandžama” kao o govoru mržnje i ideološko-marketinškoj operaciji Vidojković.

To je ludilo, kaže M. Vidojković, jer Slobodan Vladušić nije polemisao sa idejama njegovog junaka iz prve trećine knjige. A šta je Slobodan Vladušić zaista rekao. On je veoma precizno i argumentovano pokazao da je roman „Kandže“ velikom i dobro orkestriranom medijskom kampanjom proizveden u nezaobilazan bestseler, štivo u kome se jasno mogu prepoznati ideološke odrednice tzv. druge Srbije – negiranje svake tradicije, nacionalnog osećanja i insistiranje na ličnoj frustraciji kao osnovnog fona na kome se odigrava besomučno razaranje jednog ideološkog obrasca, i to u ime tzv. politički korektnog ideološkog govora.

Po Vidojkoviću radi se o oceni da je napisao knjigu u kojoj strastveno mrzi Miloševića i sve što je on značio i sve što je vezano za njega. Ali stvaralačko osmišljavanje nihilizma i društvenog haosa traži mnogo veće pre svega književno majstorstvo i prevazilaženje ideološkog govora.

Svetislav Basara je u ovom razgovoru izabrao da bude pokroviteljski tolerantan prema trivijalnoj literaturi Mirjane Bobić-Mojsilović, ali zato ne propušta da po ko zna koji put opsesivno spomene „Novu srpsku političku misao” koja, po njemu, ima nekakvu turbo-srpsku ideologiju, a njeni čitaoci sigurno neće čitati knjige Marka Vidojkovića jer je on navodno anti-Srbin.

Svetislav Basara se žali na siromaštvo tema i, po njemu, čak i knjige iz visoke literature počinju da bivaju bilteni određenih političkih grupacija i ideoloških pogleda na svet, što se ne može reći za knjige najčitanijih autora. On s pravom kaže da jedan Borhes danas ne bi imao nikakvu prođu, ali ne pruža odgovor zašto prolaze knjige Marka Vidojkovića koji sasvim sigurno nije novi Borhes. To je osnovno pitanje ovog razgovora, kako se i na koji način formira, održava i proizvodi čitanost određenih knjiga. Za Svetislava Basaru je najvažnije da u romanu Slobodana Vladušića „Forward“ nema srbovanja. Zato je on u nastavku ovog razgovora velikodušno amnestiran od daljih napada i diskvalifikacija.

Iznenađuje veoma prizeman nivo ovog razgovora, nedostatak ozbiljne analize fenomena bestselera i njihovog uticaja na formiranje i podržavanje određenog literarnog ukusa i kulturnog obrasca. Velika čitanost sama po sebi ne diskvalifikuje nijednu knjigu, ali ona sigurno nije glavni i jedini argument u književnoteorijskim raspravama. Čitalačka publika se formira danas putem jasno profilisanih medijskih i političkih kampanja, ali sigurno publika nije beslovesna stoka, kako ju je u svom poznatom maniru okvalifikovao Svetislav Basara.