Културни додатак

ИЗ РУКОПИСА

Кожни капути су „евергрин”

Јутрима, данима, ноћима, док су се километри његових научних студија таложили у библиотекама Академије, километри филма академиковог живота пред телевизором похрањени су у подрумима Службе. – И тек после промена 2000, Ђинђићев начелник БИА дао је налог да та глупост престане, а после извесног времена академик је и умро

(Илустрација Драгана Стојановића)

Павле је седећи на степеницама Santa Maria della Salute брзо записивао у нотес:

Да су српски политички сукоби насилни то је очигледно, али одакле извире та насилност? Урођено је насилничко политичко понашање српског човека јер шикља као вода из извора, снажно и непрестано.

Како је могућа синтеза насиља појединца и друштвеног понашања а приори? (Ову реченицу је потцртао са две линије, парафразирао је Кантово питање – Како су могући синтетички судови а приори).

Реализација насиља важнија чак и од разлога самих сукоба.

Ретко када су српска опозиција и власт сарађивали. Чести покушаји међусобне ликвидације.

Да ли је овде Луцифер главни бог?

Лако се заборавља православна саборност. Молитва не спречава враџбине око главе.

Полиција и судови учествују у политичким обрачунима.

Крвожедна нетрпељивост према међусобним разликама. Сукоб јесте сталан јер су разлике природне и сталне, а неприродно је да сви будемо исти.

Павле није могао себи да одговори на ова питања, одвлачило би га на несигурни терен колективно несвесног, у тај џак убацује се свашта, ко би га знао како је састављана српска душа. Спонтано су му навирала та питања, сваке недеље када је закључивао ново издање новина. Последњих десет година, унатраг до 1999, Београд и Србија су у гротлу насиља. На уредничком столу стално исти актуелни материјал – афере, интриге, препуцавања, оптужбе, вређања, монструозна убиства, монтирани криминал, стварни криминал. На њега самог је, као што је и на главног уредника популарног недељника, одмах после политичког преврата, у лето 2001, пуцано усред града и усред бела дана. Министар полиције је молио да о томе ћути. Павле је имао пријатеље које су Срби ликвидирали због политичке нетрпељивости, због власти и личних интереса – Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, Славка Ћурувију...

И нису они само убијени, и њихова тела је политички неистомишљеник и ривал хтео да уништи. Ђинђић је у дворишту Владе Србије у Немањиној тако гађан да му сваки орган изнутра буде разнет, једноставно нема га више. У Удби је Ђинђић заведен под шифром – Ђозлук, трећа линија, унутрашњи непријатељ. Славко је у Светогорској улици после метка у главу био додатно изрешетан. Шифра у Удби је била – Ћуран, трећа линија. Стамболић је киднапован испред куће у Кошутњаку и изнад знамените бање Врдник егзекутиран метком у потиљак док је клечао у шуми међу славним српским фрушкогорским манастирима, ни из једног није стигао спас, ниједан светац се са неба тих српских светиња није спустио да би зауставио руку крвника над потпуно невиним човеком, а потом је бачен у живи креч и тело растопљено. Српско политичко уклањање и претварање у Ништа. – Иван Стамболић је, поверио се Павлу његов извор, у редакцији дневних новина пред пикслом са микрофоном потврдио да прихвата да буде лидер уједињене опозиције против Милошевића. Затим су сишли у башту ресторана и на ручку је уредницима поновио. А после подне је телефонирао малом, живахном лидеру опозиције који је био усхићен одлуком и хтео сместа да отпутује у Будимпешту и саопшти Американцима, да ли Гелбарду или Монтгомерију. Сутрадан је Стамболић киднапован и убијен, било је потребно само 24 сата од објаве одлуке до његове ликвидације. – Какав Коштуница, Коштуница не би ни постојао да је Стамболић био лидер опозиције – тврдио је обавештени извор и додао: Увек сам се чудио и питао зашто тај разговор у башти ресторана није узиман у обзир приликом истраге о убиству Стамболића? – Ма не, то уопште није тачно – нестрпљиво је и покретом руке Стамболићев пријатељ одагнао ту варијанту – Иван се није определио. Јесте размишљао, али, између могућности да се поново политички ангажује или да то одлучно одбије, он је изабрао најгору солуцију – да буде неодређен. Са таквим ставом највише је плашио Слобу и Миру, као сви диктатори осећали су да им је крај близу и нису могли поднети мисао да се неко ко је био на почетку њихове каријере, преко кога су они прешли и уклонили га, поново појави и заузме њихова места. Боље је било да се определио. Када се политички активираш добијаш ауру и она те брани. Није лако изићи накрај са политички ангажованим човеком!

Удба се укључила у контролу Стамболића сутрадан по његовом паду са власти – наравно незванично, без официјелног налога, само миг једног од шефова на миг политичара, било је довољно што није за Слобу, дакле, могући је противник, трећа линија, унутрашњи непријатељ. Слушали су га, пратили контакте са Београдским кругом, анализирали коментаре после обиласка гранатираног Сарајева. – Али у томе деведесетих година ни ми ни наши шефови нисмо налазили ништа субверзивно. Био нам је симпатичан, опуштен, даса – тврдио је Павлу обавештени извор – међутим, крајем 98. Удба мења ритам.

Шифре и досијеа крмане многим судбинама.

Има духовитих шифри, обешењачких.

Има шифри које у три, четири слова открију главну карактерну црту а искусном психологу требало би неколико сесија, а има и оних које попут снајпера тако погоде да промене јавни имиџ за цео живот мада човек нема везе са њом. Угледног српског академика педесет година су водили као америчког шпијуна, још га у младим данима лажно, злурадо, пријавио пријатељ и колега. Конкурисали су за место директора престижног института, будући академик је победио и наставила се фељтонска прича из романа Гроф од Монте Криста, увек је поред талентованог Дантеса присутан завидљиви Данглар, који ће левом руком и искривљеним рукописом да пошаље лажну пријаву тужиоцу, пријављеног су подвргли Оперативној обради, постао је ставка буџета Службе и државе.

Генерације су се потом вежбале на њему, прислушкивали су, пратили, довијали се да сазнају како то он шаље поруке, како комуницира са Американцима, а пошто ништа нису могли да нађу сматрали га за врло вештог, и били све убеђенији да је шпијун. У међувремену је објекат Оперативне обраде постао гласовити професор, па редовни и дописни члан неколико Академија. У његовом напредовању и шефови и оперативци хранили су своје самољубље, објекат обраде постајао је све значајнији.

Ах, да, после петнаестак година досетио се један, па да, када свог пса увече шета, емитује поруке Американцима, у огрлици је одашиљач. О да, како се тога раније нисмо сетили! Кренула је потрага за керушом која ће својим неодољивим чарима толико да узбуди академиковог миљеника и да га нагна да одбаци своју стечену послушност, своју културу, и да се преда сировом, увек живом, неодложном и јаком нагону па да се отргне од повоца и да тако гањан и руковођен мајком природом крене у потеру за керушом, а падне у руке Удби. Четири керуше, изабранице тајне службе, једна за другом су пред његовом њушком дизале реп, али је издржао у аури академског достојанства терајући агенте у очај.

Помно су га проучавали. Расу, прошлост, претке, фотографије. Посумњали су у потентност. Да га није ЦИА уштројила не би ли га искључили из ризичних интимних страсти? Танталовски се трудили да дешифрују његов укус. У шинтерским колима су довозили и одвозили дресиране и недресиране псе, расне и џукеле, стално се дизала и спуштала рампа, испитивали им заводничке способности, селекционисали их. Радило се под узбуном, дан и ноћ. И коначно је на пету керушу откачио. Пропео се погођен Аморовом стрелом, истргао, појурио је забачених ушију, а иза угла велике зграде оперативци су мамили керушу држећи афганистанца дуге свилене длаке у којег је била заљубљена, и како се појавио академиков пас у лудом трку са запењеном њушком и полуизбаченим споловилом, хитнули су на њега шинтерску мрежу, а три најжилавија агента су се и бацила свом тежином на његова леђа. И њих и мрежу је вукао неколико метара, љубав на први поглед је имала снагу грома, пропињао се као дивљи коњ, прави родео, рвали су се Озбиљна Служба и Љубавна Страст, почела је и киша, али је акција била у току и морала се неодложно наставити и дисциплиновано завршити. Из пушке су испалили седативни метак. Опијат је једва смирио узбуђено псеће срце. Били су сигурни да је у огрлици радио одашиљач. Пажљиво испланирана операција названа Изолација Американца завршена је тријумфално. Огрлицу су прво пажљиво и готово нежно отворили, пазећи да не оштете апарат, а како га нису налазили тако су примењивали све оштрија средства и насилније методе: раслојили је, сецкали је у комадиће, комадиће комадали и туцали, стављали у киселину, али огрлица није проговорила, нису из ње могли да исцеде ни безнадежно – ав!

Напето су осматрали кретања академика, улазили у његов стан, пописали сваку ствар у њему. И после толико рада наравно – еурека! Телевизор! Ако преко антене на крову прима таласе, зар не може и да их емитује?! Академик кроз ТВ апарат шаље шифроване поруке! Уградили су камеру у телевизор. Воајеризам оперативне обраде је био неумољив: праћени објекат једе сендвич. Праћени објекат дрема. Праћени објекат замишљено чачка нос. Пре него што је кренуо на спавање, праћени објекат је зевнуо, неколико пута. Праћени објекат појачава звук када се у емисијама појаве лидери опозиције. Праћени објекат је спремачицу обешењачки уштинуо за дупе. Ухваћен је и међу женским ногама, хе, хе... И тако јутрима, данима, ноћима, док су се километри његових научних студија таложили у библиотекама Академије, километри филма академиковог живота пред телевизором похрањени су у подрумима Службе. – И тек после промена 2000, Ђинђићев начелник БИА дао је налог да та глупост престане, а после извесног времена академик је и умро. Често се, међутим, догађало да објекат умре, а предмет у Служби и даље остане жив, остане ставка у буџету и држава настави финансирање.

Има у подруму још таквих авети.

Прекаљени државни службеник који је наглашавао да мрзи насиље, одједном се усправио у столици и злослутним тоном упозорио: Алаа-не-спааваа! Пазите, слушајте ви мене, њен повратак је увек могућ! Кожни капути овде не излазе из моде.

(Одломак из Политичко-историјског путописа „Венеција и ослобађање Београда”)

Момчило Ђорговић
објављено: 20/02/2010

Последњи коментари

арфиш  | 25/02/2010 19:06

Браво! Уживао сам у читању.