Специјално за Политику

По­след­ње не­де­ље у ав­гу­сту отво­ре­на је у Ве­не­ци­ји 12. ме­ђу­на­род­на из­ло­жба ар­хи­тек­ту­ре и тра­ја­ће до 21. но­вем­бра. Чу­ве­на ја­пан­ска ар­хи­тек­тки­ња Ка­зуо Се­ђи­ма (са парт­не­ром у ар­хи­тек­тон­ском сту­ди­ју SA­NAA Ру­јем Ни­чи­за­вом до­бит­ни­ца Приц­ке­ро­ве на­гра­де за 2010) пр­ва је же­на на че­лу ове углед­не ар­хи­тек­тон­ске ма­ни­фе­ста­ци­је.

Се­ђи­ма и Ни­чи­за­ва су 2000. би­ли ку­сто­си ја­пан­ског па­ви­љо­на, а за Му­зеј са­вре­ме­не умет­но­сти 21. ве­ка у Ка­на­за­ви до­би­ли су Злат­ног ла­ва „за нај­зна­чај­ни­ји про­је­кат” на 9. ме­ђу­на­род­ној из­ло­жби ар­хи­тек­ту­ре Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла 2004. Њи­хо­ви про­јек­ти но­се епи­тет на­ји­но­ва­тив­ни­јих, па су по то­ме по­зна­ти и Но­ви му­зеј са­вре­ме­не умет­но­сти у Њу­јор­ку, Сер­пен­тин па­ви­љон у Лон­до­ну, згра­да Кри­сти­јан Ди­ор у То­ки­ју, као и Еду­ка­тив­ни цен­тар Ро­лекс у Ло­за­ни о ко­јем је Вим Вен­дерс сни­мио на­да­све по­е­тич­ну два­на­е­сто­ми­нут­ну ар­хи­тек­тон­ску вер­зи­ју Не­ба­над­Бер­ли­ном у 3Д тех­ни­ци. Про­јек­ци­је фил­ма су у Ар­се­на­лу, у скло­пу Се­џи­ми­не се­лек­ци­је, али Вен­дерс ни­је био у кон­ку­рен­ци­ји за на­гра­де.

Па­о­ло Ба­ра­та, пред­сед­ник ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла, упо­ре­ђу­ју­ћи про­шлу и ову из­ло­жбу на­пи­сао је: Ако је, 2008, по­став­ка Аро­на Бет­ског ока­рак­те­ри­са­на као ра­до­сни пе­си­ми­зам, он­да се са Ка­зуо Се­ђи­мом вра­ћа­мо уз­ви­ше­ној ве­ри у ар­хи­тек­ту­ру. Обра­зла­жу­ћи ово­го­ди­шњи мо­то из­ло­жбе: Љу­ди се (су)сре­ћу у ар­хи­тек­ту­ри (Pe­o­ple me­et in ar­chi­tec­tu­re), Ка­зуо Се­ђи­ма је од уче­сни­ка тра­жи­ла да по­но­во про­ми­сле по­тен­ци­ја­ле ар­хи­тек­ту­ре у са­вре­ме­ном дру­штву: Овај век до­нео је мно­ге про­ме­не. Љу­ди, кул­ту­ре и еко­но­ми­је ни­кад ни­су би­лита­ко по­ве­за­никао да­нас. Из­ло­жба ар­хи­тек­ту­ре је иза­зо­ван за­да­так јер из­гра­ђе­не згра­де не мо­гу би­ти из­ло­же­не – ма­ке­те, цр­те­жи и дру­ги пред­ме­ти мо­ра­ју за­ме­ни­ти згра­ду. Као ар­хи­тек­та, осе­ћам да је део оба­ве­зе на­ше про­фе­си­је ко­ри­шће­ње про­сто­ра као ме­ди­ја пре­ко ко­га из­ра­жа­ва­мо на­ша осе­ћа­ња.

Сва­ком од 46 по­зва­них уче­сни­ка, од ко­јих су не­ки ве­о­ма по­зна­ти а не­ки де­би­тан­ти, пре­пу­сти­ла је уло­гу ку­сто­са и по­зва­ла их да ис­тра­жу­ју, ис­пи­ту­ју гра­ни­це и раз­ми­шља­ју о љу­ди­ма ко­ји се (су)сре­ћу у ар­хи­тек­ту­ри. Исто то је оче­ки­ва­ла и од се­лек­то­ра на­ци­о­нал­них па­ви­љо­на.

У па­ви­љо­ну Ср­би­је ре­а­ли­зо­ван је про­је­кат Клац­ка­ли­ште умет­нич­ке гру­пе Шкарт, иза­бран на јав­ном кон­кур­су. Од­лич­но се укло­пио у за­да­ту те­му. Ин­спи­ри­са­ни сти­хо­ви­ма Вас­ка По­пе (Ре­че ми оно­мад мо­ја же­на/За ко­ју бих учи­нио све, све/Е, да ми је јед­но ма­ло др­во/ Да свуд тр­чи за мном ули­цом), Шкар­тов­ци су у и ис­пред па­ви­љо­на по­ста­ви­ли ви­ше­кра­ке клац­ка­ли­це и до­не­ли мо­бил­не биљ­ке (мо­биљ­ке), кре­и­ра­ју­ћи та­ко ам­би­јент ко­ји тра­жи од по­се­ти­о­ца да бу­де ак­ти­ван, да про­во­за мо­биљ­ку или ис­про­ба клац­ка­ли­цу (за то већ мо­ра има­ти или на­ћи Дру­гог, Тре­ћег и та­ко ре­дом). Ви­ше­знач­ност овог про­јек­та мо­же се упо­ре­ди­ти са при­чом о Гу­ли­ве­ру ко­ја се у де­тињ­ству чи­та као бај­ка, док од­ра­стао чо­век у њој иш­чи­та­ва не­што са­свим дру­го. У па­ви­љо­ну Ср­би­је мо­же­те се да­кле ве­се­ло клац­ка­ти и ше­та­ти биљ­ке, али док то ра­ди­те мо­ра­те стал­но па­зи­ти на Дру­гог; да га не по­вре­ди­те ву­ку­ћи не­ко ста­бло за со­бом, или док на­сто­ји­те да бу­де­те у рав­но­те­жи са они­ма ко­ји с ва­ма де­ле клац­ка­ли­цу. У ства­ри, не сме­те би­ти его­и­стич­ни. Клац­ка­ли­ште је ви­со­ко ран­ги­ра­но на мно­гим ли­ста­ма нај­за­ни­мљи­ви­јих про­је­ка­та. За­гре­бач­ки Ју­тар­њи лист увр­стио га је у де­сет нај­бо­љих гра­ђе­ви­на у Ве­не­ци­ји.

С не­стр­пље­њем се оче­ки­ва­ло упло­вља­ва­ње хр­ват­ског па­ви­љо­на-бро­да у ве­не­ци­јан­ску лу­ку. Бар­жа од че­лич­них шип­ки на­жа­лост ни­је из­др­жа­ла пло­вид­бу. У Ар­се­на­лу су, ако је за уте­ху, при­ка­за­не све фа­зе ње­ног на­ста­ја­ња.

Злат­ни лав за нај­бо­љи па­ви­љон оти­шао је у ру­ке де­би­тан­ти­ма, Кра­ље­ви­ни Ба­хре­ин, ко­ји су оду­ше­ви­ли жи­ри сво­јом лу­цид­ном са­мо­а­на­ли­зом од­но­са на­ци­је пре­ма бр­зим про­ме­на­ма на оба­ли и тре­ти­ра­њем мо­ра као јед­не од фор­ми јав­ног про­сто­ра.

Злат­ног ла­ва за нај­бо­љи про­је­кат у Се­ђи­ми­ној се­лек­ци­ји до­био је ја­пан­ски ар­хи­тек­та Ју­њи Иши­га­ми за фра­гил­ну ин­ста­ла­ци­ју у Ар­се­на­лу: Ар­хи­тек­ту­ра у ва­зду­ху – сту­ди­ја за за­мак на оба­ли, ко­ји ис­пи­ту­је гра­ни­це ви­дљи­вог, ма­те­ри­јал­ног, та­на­ног... ар­хи­тек­ту­ре са­ме. Сре­бр­ног ла­ва за пер­спек­тив­ног мла­дог умет­ни­ка до­би­ли су OF­FI­CE Кер­стен Герс Да­вид ван Се­ве­рен + Бас Прин­сен (Бел­ги­ја и Хо­лан­ди­ја).

Злат­ног ла­ва за жи­вот­но де­ло до­био је хо­ланд­ски ар­хи­тек­та Рем Кол­хас – онај ко­ји во­ли да пли­ва у јав­ном ба­зе­ну у сва­ком но­вом гра­ду, чи­ја је згра­да ТВ ста­ни­це у Пе­кин­гу по­ста­ла чу­ве­на мно­го пре но што је за­вр­ше­на, ко­ји је 2003. одр­жао пре­да­ва­ње на бе­о­град­ском Ар­хи­тек­тон­ском фа­кул­те­ту. Ње­го­ву књи­гу S,M,L,XL мно­ги сма­тра­ју ско­ро Би­бли­јом ар­хи­тек­ту­ре, јер све је у раз­ме­ри. 

Пр­ви пут је, на пред­лог Ка­зуо Се­ђи­ме, до­де­љен и ин ме­мо­ри­ам Злат­ни лав. Ја­пан­ском ар­хи­тек­ти Ка­зуу Ши­но­ха­ри.

Мо­ји фа­во­ри­ти би­ли су бел­гиј­ски и хо­ланд­ски па­ви­љо­ни. У пр­вом су, у ма­ни­ру аме­рич­ке лир­ске ап­страк­ци­је, по­ста­вље­ни де­ло­ви згра­де или еле­мен­ти ен­те­ри­је­ра по­ха­ба­ни ду­го­трај­ном упо­тре­бом. По­став­ка у хо­ланд­ском па­ви­љо­ну ба­ви се сла­бо ко­ри­шће­ним про­сто­ри­ма у јав­ним објек­ти­ма и мо­гућ­но­сти­ма њи­хо­вог ал­тер­на­тив­ног ко­ри­шће­ња. Од­ли­чан при­мер је сам па­ви­љон у Ђар­ди­ни­ма. Из­гра­ђен је 1954. и ко­ри­сти се са­мо у вре­ме Би­је­на­ла (као и сви оста­ли па­ви­љо­ни у Ђар­ди­ни­ма), а то је 3,5 ме­се­ца го­ди­шње. У оста­лом де­лу го­ди­не па­ви­љон се не ко­ри­сти, што зна­чи да је ван упо­тре­бе ви­ше од 39 го­ди­на. У Хо­лан­ди­ји је на хи­ља­де та­квих јав­них згра­да. Ко­ли­ко их је тек у Ср­би­ји.

Ово­го­ди­шња по­став­ка у Ар­се­на­лу и Ђар­ди­ни­ма је про­зрач­на, по­не­кад је­два ви­дљи­ва, крх­ка, сва у ис­пи­ти­ва­њу гра­ни­ца. Не­кад је са­мо му­зи­ка, че­сто ду­хо­ви­та, по­не­где за­бав­на, ни­ка­ко по­вр­шна. Мно­го је пра­те­ћих из­ло­жби и па­ра­лел­них про­гра­ма, раз­го­во­ра, ди­ску­си­ја, еду­ка­тив­них про­гра­ма.

Се­ђи­мин кон­цепт не­ће се сви­де­ти они­ма ко­ји же­ле чвр­сту, сна­жну, ма­чо из­ло­жбу ар­хи­тек­ту­ре. Ов­де је све ис­точ­њач­ки не­у­хва­тљи­во, јед­но­став­но и ком­пли­ко­ва­но у исти мах, ја­сно а опет за­ма­гље­но, ни­ка­ко сен­ти­мен­тал­но.

Сне­жа­на Ри­стић