Herta Miler (Foto David Ganon)

Pošla sam kod frizera a policajac me je s ulice skrtenuo kroz uska metalna vrata u podrum haustora. Trojica u neuglednim odelima sedeli su za stolom. Mali mršavko je bio šef. Zatražio je moju ličnu kartu i rekao: „Kurvo, opet smo se sreli“. Nikad ga ranije nisam videla. Rekao je da sam imala odnose sa osmoricom arapskih studenata u zamenu za hulahopke i šminku. Nisam poznavala nijednog arapskog studenta. Kad sam mu to rekla, uzvratio je: „Ako hoćemo, naći ćemo dvadeset Arapa da svedoče. Videćeš, biće to bajno suđenje.“ Povremeno bi bacao moju ličnu kartu na pod, a ja sam morala da se saginjem po nju. Tridesetak, četrdesetak puta. Kad sam posustala, šutnuo me je u donji deo leđa. A kroz vrata s druge strane stola dopirali su ženski krici. Mučenje ili silovanje, daj bože da su samo snimci, nadala sam se. Naterali su me da pojedem osam tvrdo barenih jaja i mladi luk sa solju. Silom sam progutala. Zatim je mršavi čovek otvorio metalna vrata i izbacio moju ličnu kartu napolje, a onda i mene, šutom u zadnjicu.

Strah u vozu

Tresnula sam licem na travnjak. Povraćala sam ne dižući glavu. Bez žurbe pokupila sam ličnu kartu i zaputila se kući. Bilo je to još užasnije od poziva na saslušanje, da vas pokupe sa ulice. Niko ne bi znao gde ste. Mogli ste da nestanete i da vas mrak proguta, ili, kako su ranije pretili, da vas izvuku iz reke, kao leš utopljenika. Zvaničan nalaz bi glasio: samoubistvo.

U mom  dosijeu ne spominje se nikakvo ispitivanje, ništa o tome da su me odvukli s ulice...

Sama praćenja su se razlikovala u zavisnosti od njihovih namera. Nekad neopažena, nekad primetna, a nekad čak agresivna i surova. Uoči izlaska moje knjige „Nadiri“ kod „Rotbuha“ u Zapadnom Berlinu, moj urednik i ja udesili smo da se nađemo u Pojani Brašov u Karpatima. Moj muž Rihard Vagner otišao je u Bukurešt s rukopisom. Trebalo je da i ja pođem tamo sledećeg dana, bez rukopisa. Dvojica muškaraca su me presrela na železničkoj stanici. Zaplenili su mi voznu i ličnu kartu i rekli, pre nego što će iščeznuti, da ne napuštam to mesto dok ne dođu. Izašla sam na peron. Bilo je to vreme velike štednje struje, pa su spavaća kola stajala u tmini na kraju perona. Ona dvojica su se takođe vrzmala ispred vagona. Nekoliko puta su me snažno gurnuli i bacili na tlo. Ustala sam, sva prljava i smetena, kao da se ništa nije dogodilo. I okupljena masa ponašala se kao da se ništa nije dogodilo. Kad su se, najzad, vrata spavaćih kola otvorila, ugurala sam se u središte reda ispred vagona. Ona dvojica takođe. U kupeu sam navukla pidžamu, kako bih, u slučaju da me pokupe, izgledala napadno. Kad je voz krenuo, otišla sam u klozet i sakrila pismo „Amnesti internešenelu“ iza lavaboa. Ona dvojica stajala su u hodniku, razgovarajući sa kondukterom. Kad je kondukter došao do mog kupea, dao mi je ličnu i voznu kartu. Otkud mu to, i šta su ona dvojica htela od njega, upitala sam. „Koja dvojica“, rekao je „ovde ih ima na desetine.“

Celu noć nisam oko sklopila. Mogli bi tokom noći da me izbace iz voza u snežno polje. Kad je svanulo, moja strepnja je nestala... Ni o ovom kasnije u mom dosijeu nije zabeleženo ni slovo.

Kad nismo bili kod kuće, tajna policija dolazila je i odlazila kako im se ćefne. Često bi namerno ostavili tragove: opuške, slike skinute sa zidova i ostavljene na krevetu, pomerene stolice.

Obezglavljeno lisičje krzno

Najuvrnutija stvar trajala je mesecima. Najpre su sa lisičje kože prostrte po podu odsekli rep, zatim šape, na kraju glavu i uvek bi ih položili preko lisičjeg stomaka. Nije se videlo da su odsečeni. Prvo sam primetila rep kako leži tamo, dok sam čistila stan. I dalje sam mislila da je to slučajnost. Nekoliko nedelja kasnije, kada je odsečena zadnja šapa, počeo je da me obuzima strah. Sve dok joj nisu odsekli i glavu, kad god bih došla kući, najpre bih proveravala kako izgleda lisičja koža. Sve je bilo moguće, stan je bio lišen privatnosti. U vreme obroka, pitali ste se da li vam je možda hrana otrovana. O tom psihološkom teroru nema ni reči u dosijeu...

U mom dosijeu, ja sam dve različite osobe. Jedna, koja se zove „Kristina“, protiv koje se bore kao protiv neprijatelja države. Kao kompromis ovoj „Kristini“, radionica falsifikata ogranka D (dezinformacije), fabrikovala je moju avetinjsku dvojnicu od svih onih sastojaka koji bi me mogli najviše povrediti – komunistkinja odana partiji, beskrupulozni agent.

Gde god pošla, morala sam da živim s tom dvojnicom. Ne samo da su je slali svuda gde sam išla, već je brzala i ispred mene. Iako sam uvek, od samog početka, pisala protiv diktature, ta dvojnica i dalje ide svojim putem. Ima sopstveni život. Iako je diktatura mrtva već dvadeset godina, ta dvojnica i dalje luta naokolo. Koliko još?

Herta Miler

-------------------------------------------------------

Trauma se mora razbiti na detalje

Roman Herte Miler „Njišući dah“ je trebalo da bude delo dvoje autora. Kada je pre tri godine Oskar Pastior (književnik i prevodilac, prim. prev.) preminuo, sama je nastavila da piše roman o sudbini i deportaciji rumunskog Nemca posle okončanja Drugog svetskog rata.

Sudbina rumunskih Nemaca posle okončanja rata nije tajna ali je u Nemačkoj gotovo nepoznata. Da li je literatura bolji istražitelj prošlosti?

- Samo literatura ima mogućnost da u istoriji otkrije pojedinca. Ona formira svoju istinu, jezikom razvija imaginaciju. Ukupnu sliku, međutim, stvara samo istorijsko istraživanje koje, na osnovu analiza i statističkih podataka, može da ponudi socijalne, psihološke i političke zaključke. I literatura i istorija su jednako neophodne, one se dopunjavaju.

Da li ponekada pomislite šta bi Oskar Pastior imao da kaže za roman „Njišući dah“?

Na Oskara pomislim svaki dan i bez romana. Nedostaje mi kao prijatelj. On je veoma želeo ovu knjigu, poslednjih godina uložio je mnogo vremena kako bi mi detaljno opisao svoje godine provedene u logoru.

Kako biste opisali svoj udeo u pisanju knjige?

Pre svega u opisivanju detalja iz logorske svakodnevice. Tako je u fantaziji nastala kovanica „anđeo gladi“ koja je nama bila sasvim normalna. Realna kao na primer reč – logor.

Kako ste uspeli da u romanu pronađete jezik koji će odgovarati patnji?

Tema traži svoj jezik, primorava na milimetarsku preciznost. Mora se tako pripovedati da se dođe do najsitnijih detalja. Samo tako, razbijena na najmanje delove može se opisati. Trauma se mora „razbiti“ na detalje koji će otkriti kako je nastala. Tekst se ne može početi rečju trauma ili povreda.

Šta Vam znači Hajnih Hajne čiju ste nagradu upravo dobili?

Kada sam počela da pišem Hajne nije imao presudnu ulogu. Tada sam bila prevodilac u jednoj fabrici i odbila sam da radim za tajnu službu. Upala sam u zamku svakodnevnih šikaniranja sve dok, na kraju, nisam dobila otkaz. Sledili su sati i sati saslušanja a ista tajna služba zbog koje sam izbačena s posla optuživala me je da sam „parazit“.

U tom teškom stanju počela sam da pišem prozne tekstove, da preispitujem sebe. „Pročešljala“ sam svoj dotadašnji život, detinjstvo u malom selu, SS-ovsku prošlost mog oca, umešanost nemačke manjine u nacističke zločine, samovolju diktature u kojoj živim. Za Hajnea u tom i takvom životu nije bilo mesta.

A danas?

Dešava se da čovek svoje strahove i egzil poredi s Hajneovom sudbinom posebno ukoliko je kao ja imao oca SS-ovca. Ja nisam imala osećaj krivice, još nisam bila rođena. Otac je, ipak, deo svačije biografije i od toga se ne može pobeći. Svako svojim očima vidi vreme ali svuda postoje i ogledala za pogled unazad. I tu je vreme u kojem su roditelji. U tom ogledalu se takođe vidi koliko je Hajne, u svoje vreme, bio žrtva antisemitizma. Ali i bez duha oca, svako poređenje Hajnea i mog života u totalitarnoj socijalističkoj državi bilo bi pod znakom pitanja.   

Objavljeno početkom oktobra u onlajn izdanju nemačkog lista „Rajniše post“                                                    

Preveo Ž. Rakić

------------------------------------------------------------------------------------------ 

Diktatura jača unutrašnje glasove

Specijalno za Politiku iz Italije
Prošlog meseca književnica Herta Miler bila je gost na Književnom festivalu u Mantovi. Iako joj italijanski mediji nisu poklonili posebnu pažnju, jer je ovde bila malo poznata i malo prevođena, atrij Duždeve palate bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Na pitanje da li diktatura guši glasove ili ih čini još potrebnijim i vitalnijim, Herta Miler je odgovorila:

-Na površinskom nivou režim uništava sve, čak i glasove, pošto javno mnjenje i sloboda mišljenja ne postoje. No, iako diktatura guši glas javnog mnjenja, ona primorava one unutrašnje da se pojačaju. Samo književnost lošeg kvaliteta preživljava, zato što služi režimu. Umesto pokoravanja tom neljudskom procesu, bilo bi bolje uopšte ne pisati. Naime, malo je literature ostalo u fijokama nakon pada režima, pošto su se individualnosti raslojile, ostavljajući unutrašnju pustinju.

Književnica je definisala svoje pisanje kao metaforično.

- Poetski duh je unutar onoga koji piše, preneti ga u prozu sa ili bez metafora zavisi od onog ko piše. Što se mene tiče, pesničke slike su mi neophodne, one predstavljaju jedini način da se približim stvarnosti, jer proživljeni život je jedno, ali kada se prenosi u literaturu neophodno je posredovanje. Pisanje kao umetnička forma zahteva razradu putem slika i metafora, poetski duh je jedino pomoću čega mogu da opišem život. Postao je deo mene i pisala bih na isti način čak i da sam odrasla u demokratiji.

Zašto se nikada nije posvetila poeziji?

- U diktaturama se stavlja veliki naglasak na lirizam, međutim, radnici u fabrikama imali su potrebu za dobrom poezijom jer je njena kratka i koncizna forma bila dobar oslonac na rubu ponora. Ali, to nije moj žanr.

Herta Miler objasnila je i svoj odnos sa ocem nacistom i alkoholičarem:

- Veći deo rumunske nemačke manjine priključio se nacizmu. Moj otac je za mene opomena, primer svega onoga što ne treba raditi kad se ima posla sa jednom diktaturom. Treba se uvek pitati: Šta želiš da kažu o tebi? Kako želiš da te se sećaju? Za moje roditelje suprostavljanje režimu i razvijanje unutrašnjeg sveta bilo je gubljenje vremena i beskorisni rizik. Za mene, naprotiv, otpor i literatura su nužni.

S. Simić