Пошла сам код фризера а полицајац ме је с улице скртенуо кроз уска метална врата у подрум хаустора. Тројица у неугледним оделима седели су за столом. Мали мршавко је био шеф. Затражио је моју личну карту и рекао: „Курво, опет смо се срели“. Никад га раније нисам видела. Рекао је да сам имала односе са осморицом арапских студената у замену за хулахопке и шминку. Нисам познавала ниједног арапског студента. Кад сам му то рекла, узвратио је: „Ако хоћемо, наћи ћемо двадесет Арапа да сведоче. Видећеш, биће то бајно суђење.“ Повремено би бацао моју личну карту на под, а ја сам морала да се сагињем по њу. Тридесетак, четрдесетак пута. Кад сам посустала, шутнуо ме је у доњи део леђа. А кроз врата с друге стране стола допирали су женски крици. Мучење или силовање, дај боже да су само снимци, надала сам се. Натерали су ме да поједем осам тврдо барених јаја и млади лук са сољу. Силом сам прогутала. Затим је мршави човек отворио метална врата и избацио моју личну карту напоље, а онда и мене, шутом у задњицу.

Страх у возу

Треснула сам лицем на травњак. Повраћала сам не дижући главу. Без журбе покупила сам личну карту и запутила се кући. Било је то још ужасније од позива на саслушање, да вас покупе са улице. Нико не би знао где сте. Могли сте да нестанете и да вас мрак прогута, или, како су раније претили, да вас извуку из реке, као леш утопљеника. Званичан налаз би гласио: самоубиство.

У мом  досијеу не спомиње се никакво испитивање, ништа о томе да су ме одвукли с улице...

Сама праћења су се разликовала у зависности од њихових намера. Некад неопажена, некад приметна, а некад чак агресивна и сурова. Уочи изласка моје књиге „Надири“ код „Ротбуха“ у Западном Берлину, мој уредник и ја удесили смо да се нађемо у Појани Брашов у Карпатима. Мој муж Рихард Вагнер отишао је у Букурешт с рукописом. Требало је да и ја пођем тамо следећег дана, без рукописа. Двојица мушкараца су ме пресрела на железничкој станици. Запленили су ми возну и личну карту и рекли, пре него што ће ишчезнути, да не напуштам то место док не дођу. Изашла сам на перон. Било је то време велике штедње струје, па су спаваћа кола стајала у тмини на крају перона. Она двојица су се такође врзмала испред вагона. Неколико пута су ме снажно гурнули и бацили на тло. Устала сам, сва прљава и сметена, као да се ништа није догодило. И окупљена маса понашала се као да се ништа није догодило. Кад су се, најзад, врата спаваћих кола отворила, угурала сам се у средиште реда испред вагона. Она двојица такође. У купеу сам навукла пиџаму, како бих, у случају да ме покупе, изгледала нападно. Кад је воз кренуо, отишла сам у клозет и сакрила писмо „Амнести интернешенелу“ иза лавабоа. Она двојица стајала су у ходнику, разговарајући са кондуктером. Кад је кондуктер дошао до мог купеа, дао ми је личну и возну карту. Откуд му то, и шта су она двојица хтела од њега, упитала сам. „Која двојица“, рекао је „овде их има на десетине.“

Целу ноћ нисам око склопила. Могли би током ноћи да ме избаце из воза у снежно поље. Кад је свануло, моја стрепња је нестала... Ни о овом касније у мом досијеу није забележено ни слово.

Кад нисмо били код куће, тајна полиција долазила је и одлазила како им се ћефне. Често би намерно оставили трагове: опушке, слике скинуте са зидова и остављене на кревету, померене столице.

Обезглављено лисичје крзно

Најуврнутија ствар трајала је месецима. Најпре су са лисичје коже прострте по поду одсекли реп, затим шапе, на крају главу и увек би их положили преко лисичјег стомака. Није се видело да су одсечени. Прво сам приметила реп како лежи тамо, док сам чистила стан. И даље сам мислила да је то случајност. Неколико недеља касније, када је одсечена задња шапа, почео је да ме обузима страх. Све док јој нису одсекли и главу, кад год бих дошла кући, најпре бих проверавала како изгледа лисичја кожа. Све је било могуће, стан је био лишен приватности. У време оброка, питали сте се да ли вам је можда храна отрована. О том психолошком терору нема ни речи у досијеу...

У мом досијеу, ја сам две различите особе. Једна, која се зове „Кристина“, против које се боре као против непријатеља државе. Као компромис овој „Кристини“, радионица фалсификата огранка Д (дезинформације), фабриковала је моју аветињску двојницу од свих оних састојака који би ме могли највише повредити – комунисткиња одана партији, бескрупулозни агент.

Где год пошла, морала сам да живим с том двојницом. Не само да су је слали свуда где сам ишла, већ је брзала и испред мене. Иако сам увек, од самог почетка, писала против диктатуре, та двојница и даље иде својим путем. Има сопствени живот. Иако је диктатура мртва већ двадесет година, та двојница и даље лута наоколо. Колико још?

Херта Милер

-------------------------------------------------------

Траума се мора разбити на детаље

Роман Херте Милер „Њишући дах“ је требало да буде дело двоје аутора. Када је пре три године Оскар Пастиор (књижевник и преводилац, прим. прев.) преминуо, сама је наставила да пише роман о судбини и депортацији румунског Немца после окончања Другог светског рата.

Судбина румунских Немаца после окончања рата није тајна али је у Немачкој готово непозната. Да ли је литература бољи истражитељ прошлости?

- Само литература има могућност да у историји открије појединца. Она формира своју истину, језиком развија имагинацију. Укупну слику, међутим, ствара само историјско истраживање које, на основу анализа и статистичких података, може да понуди социјалне, психолошке и политичке закључке. И литература и историја су једнако неопходне, оне се допуњавају.

Да ли понекада помислите шта би Оскар Пастиор имао да каже за роман „Њишући дах“?

На Оскара помислим сваки дан и без романа. Недостаје ми као пријатељ. Он је веома желео ову књигу, последњих година уложио је много времена како би ми детаљно описао своје године проведене у логору.

Како бисте описали свој удео у писању књиге?

Пре свега у описивању детаља из логорске свакодневице. Тако је у фантазији настала кованица „анђео глади“ која је нама била сасвим нормална. Реална као на пример реч – логор.

Како сте успели да у роману пронађете језик који ће одговарати патњи?

Тема тражи свој језик, приморава на милиметарску прецизност. Мора се тако приповедати да се дође до најситнијих детаља. Само тако, разбијена на најмање делове може се описати. Траума се мора „разбити“ на детаље који ће открити како је настала. Текст се не може почети речју траума или повреда.

Шта Вам значи Хајних Хајне чију сте награду управо добили?

Када сам почела да пишем Хајне није имао пресудну улогу. Тада сам била преводилац у једној фабрици и одбила сам да радим за тајну службу. Упала сам у замку свакодневних шиканирања све док, на крају, нисам добила отказ. Следили су сати и сати саслушања а иста тајна служба због које сам избачена с посла оптуживала ме је да сам „паразит“.

У том тешком стању почела сам да пишем прозне текстове, да преиспитујем себе. „Прочешљала“ сам свој дотадашњи живот, детињство у малом селу, СС-овску прошлост мог оца, умешаност немачке мањине у нацистичке злочине, самовољу диктатуре у којој живим. За Хајнеа у том и таквом животу није било места.

А данас?

Дешава се да човек своје страхове и егзил пореди с Хајнеовом судбином посебно уколико је као ја имао оца СС-овца. Ја нисам имала осећај кривице, још нисам била рођена. Отац је, ипак, део свачије биографије и од тога се не може побећи. Свако својим очима види време али свуда постоје и огледала за поглед уназад. И ту је време у којем су родитељи. У том огледалу се такође види колико је Хајне, у своје време, био жртва антисемитизма. Али и без духа оца, свако поређење Хајнеа и мог живота у тоталитарној социјалистичкој држави било би под знаком питања.   

Објављено почетком октобра у онлајн издању немачког листа „Рајнише пост“                                                    

Превео Ж. Ракић

------------------------------------------------------------------------------------------ 

Диктатура јача унутрашње гласове

Специјално за Политику из Италије
Прошлог месеца књижевница Херта Милер била је гост на Књижевном фестивалу у Мантови. Иако јој италијански медији нису поклонили посебну пажњу, јер је овде била мало позната и мало превођена, атриј Дуждеве палате био је испуњен до последњег места. На питање да ли диктатура гуши гласове или их чини још потребнијим и виталнијим, Херта Милер је одговорила:

-На површинском нивоу режим уништава све, чак и гласове, пошто јавно мњење и слобода мишљења не постоје. Но, иако диктатура гуши глас јавног мњења, она приморава оне унутрашње да се појачају. Само књижевност лошег квалитета преживљава, зато што служи режиму. Уместо покоравања том нељудском процесу, било би боље уопште не писати. Наиме, мало је литературе остало у фијокама након пада режима, пошто су се индивидуалности раслојиле, остављајући унутрашњу пустињу.

Књижевница је дефинисала своје писање као метафорично.

- Поетски дух је унутар онога који пише, пренети га у прозу са или без метафора зависи од оног ко пише. Што се мене тиче, песничке слике су ми неопходне, оне представљају једини начин да се приближим стварности, јер проживљени живот је једно, али када се преноси у литературу неопходно је посредовање. Писање као уметничка форма захтева разраду путем слика и метафора, поетски дух је једино помоћу чега могу да опишем живот. Постао је део мене и писала бих на исти начин чак и да сам одрасла у демократији.

Зашто се никада није посветила поезији?

- У диктатурама се ставља велики нагласак на лиризам, међутим, радници у фабрикама имали су потребу за добром поезијом јер је њена кратка и концизна форма била добар ослонац на рубу понора. Али, то није мој жанр.

Херта Милер објаснила је и свој однос са оцем нацистом и алкохоличарем:

- Већи део румунске немачке мањине прикључио се нацизму. Мој отац је за мене опомена, пример свега онога што не треба радити кад се има посла са једном диктатуром. Треба се увек питати: Шта желиш да кажу о теби? Како желиш да те се сећају? За моје родитеље супростављање режиму и развијање унутрашњег света било је губљење времена и бескорисни ризик. За мене, напротив, отпор и литература су нужни.

С. Симић