U Kotoru smo ove nedelje imali prilike da gledamo predstavu Saloma, prvu ovogodišnju premijeru Međunarodnog festivala „Kotor art”,koprodukciju „Kotor arta”, festivala „Eurokaz”, Muzeja suvremene umjetnosti Zagreb, Zagrebačkog kazališta mladih, Bokeljske mornarice i hora „Moderato kantabile” Kotor (festival „Kotor art” i ove godine vode Paolo Mađeli –direktor i umetnički direktor i Janko Ljumović –producent).

Maloizvođenu dramu Saloma Miroslava Krleže (1918), koja na drugačiji, poetsko-filozofski način, tumači biblijsku priču o Salomi, reditelj Branko Brezovec smestio je u kockasti, minijaturni, mobilni scenski prostor. Brezovec, čiji se rad vezuje za alternativni, istraživački izraz, osmislio je jedan hipnotički, poetski snažan, savremen, formalno i idejno provokativan oblik ambijentalnog teatra koji se bavi pitanjima društveno-političke moći.

Saloma je delo visokoestetizovanog, antirealističkog teatra, ostvarenog u krajnje specifičnom stilu, između dramskog i muzičkog izraza. Pomalo sablasno, a simbolički potentno, maskirani glumci, ozvučeni mikrofonima-bubicama, izuzetno sugestivno, sa ujednačenim kvalitetom i efektnošću nastupa, igraju i pevaju dramu borbe za moć, neumoljivog ponavljanja istorije, nemoći pojedinca. Pored glumaca Zagrebačkog kazališta mladih (Katarina Bistrović Darvaš – Saloma, Daniel Ljuboja – Kajo Antonije, Damir Šaban – Tetrarka), u predstavu je uključen kotorski ženski hor „Moderato kantabile”, kao i zbor Bokeljske mornarice, što bitno doprinosi formalnoj i poetskoj atraktivnosti predstave. Forma mjuzikla u prvi plan postavlja emotivni aspekat sudbine pojedinca, zaglavljenog u užasima političkih igara, imajući, pri tome, i naglašenu funkciju mobilizacije društvene svesti, u brehtovskom smislu, što ćemo kasnije razmotriti.

Simbolički značaj prostora

Čitava predstava – scena, izvođači, kao i publika, smešteni su u jednu specijalno napravljenu kocku koja klizi po šinama, montiranim u delu starog grada Kotora, na Trgu od oružja (samo četrdeset gledalaca može da stane u ovaj prostor). Takav koncept prostora omogućava vrlo funkcionalno korišćenje ambijenta – uskih prolaza između starih kuća, terasa, drveća, bašta restorana, pa i prodavnica sportske obuće (za predstavu su karakteristični anahronizmi, bliski postmodernističkoj poetici – u kostimirani, mitsko-istorijski svet povremeno se uključuju rekviziti koji pripadaju našem vremenu, što podrazumeva izvesnu ironiju).

Osim vizuelne atraktivnosti i funkcionalnosti, takav koncept prostora ima i simbolički značaj – dramski svet je istovremeno zatvoren, izolovan, ali je i u stalnom sudaru sa okruženjem, on koegzistira sa okolinom, apsorbujući je u sebe (scenografija Jan Dekejser i Simon Bogojević Narat, po ideji Tihomira Milovca). Takođe, ta skučenost prostora, izuzetna blizina izvođača i publike, snažno aktivira (simboličko) učešće publike u predstavi. To je posebno uzbudljivo u scenama u kojima glumci, u specijalno napravljenim sanducima – kavezima, klize ispod tribina gde je smeštena publika. Gotovo da nas dodiruju, uvlače nas u svoj svet, oduzimajući nam bezbednu distancu posmatrača.

Ulogu Johana u Salomi, Brezovec je dodelio mladoj televizijskoj zvezdi iz Hrvatske, pevaču Mateu Ravliji, finalisti emisije „Super talenat šou”. Nije prvi put da Brezovec uvede u teatar medijske zvezde – u predstavi Gospoda Glembajevi, muzičkoj interpretaciji druge   Krležine drame, u Hrvatskom narodnom kazalištu u Rijeci (2007), lik barunice Kasteli-Glembaj igrala je Severina Vučković. Pored toga što su ova uvođenja medijskih zvezda u svet teatra izuzetno korisna marketinška sredstva, ona su estetski značajna i teoretski podsticajna, posebno imajući u vidu da Brezovec dolazi iz područja eksperimentalnog izraza. Spoj popularne i tzv. visoke kulture, prividna trivijalizacija elitnog, visokointelektualnog stvaralaštva, deo su tradicije istorijskih avangardi – futurizma, konstruktivizma, dade, odnosno, taj rediteljski postupak Brezoveca se, konsekventno, može označiti kao neoavangardni.

Uvođenje medijskih zvezda

 Ova vrsta uključivanja pop-zvezda u teatarski svet značenjski je izazovna, zbog dvosmislenosti. Zvezde imaju dvostruki identitet – imidž u javnosti, spektakularnu predstavu sebe i onoga što oni jesu, to jest, u ovom slučaju – lika koji predstavljaju. U tom smislu, taj  postupak implicitno problematizuje fenomene spektakla, imidža, javnog predstavljanja, izuzetno značajne u našem medijskom društvu. Dalje, u kontekstu razmatranja značaja popularizacije teatra, njegovog omasovljavanja putem korenitog mešanja sa popularnom kulturom, neizbežno je oslanjanje na Brehtova razmišljanja. Breht je u spoju popularnog i intelektualnog, zabavnog i kritičkog, video suštinski politički potencijal pozorišta. Da bi teatar bio društveno značajan, on ne sme izgubiti vezu sa publikom; ako je izgubi, on postaje potpuna besmislica, isticao je Breht. Zato se on zalagao za mešanje pogleda odozgo i pogleda odozdo, teatarsku sintezu intelektualnog/racionalističkog i populističkog/anarhičnog, u kojoj je pronalazio mogućnost obnove teatra. A pitanje obnove teatra danas, u medijskom svetu, itekako je aktuelno. Zato je rediteljski postupak Branka Brezoveca, uključivanje elemenata mjuzikla, kao i medijskih zvezda, u scenska tumačenja Krležinih drama, toliko provokativno.

Iako je tradicija sinteze intelektualnog i zabavljačkog dovoljno stara i poznata, navođenje njene istorije u ovom tekstu nije suvišno. Naime, u vreme premijere Glembajevih u HNK Rijeka, u javnosti su otvorene oštre polemike upravo zbog prisustva Severine u podeli, o čemu je Brezovec rekao:„Projekat je bio od samog početka opterećen nezadovoljstvom takozvanih intelektualnih krugova koji su Krležu želeli spasiti od tzv. banalizacije, estradizacije, a zapravo su ga želeli neutralizirati u aspektu savremenosti i najsnažnije aktualnosti.” Tadašnja upravnica riječkog pozorišta, Mani Gotovac, dalje je objasnila njihovu nameru: „Kada smo već u vremenu u kojemMiroslav Krleža nije prva zvezda hrvatske kulture, neka nam onda Severina pomogne da Krleža bude ono što jeste… Pa hajde da se i mi Hrvati usudimo s klasicima eksperimentisati i time pokazati njihovu savremenost i svevremenost.” (obe izjave su preuzete sa sajta www.sevefanclub.com)

Ova brehtovska popularizacija teatra, idejno i formalno osavremenjivanje Krležinih tekstova, u riječkim Glembajevima, kao i u kotorskoj Salomi, ima poseban društveno-politički značaj, iako je ovaj pojam danas temeljno obeležen skepsom. U našem vremenu, postistorijskom ili postideološkom, o angažovanom pozorištu često se govori sa nepoverenjem i sumnjom, ono se definiše kao postbrehtovsko, postpolitičko ili virtuelno političko (Hans-Tis Leman). Kako god označili to bitno bavljenje društvenim pitanjima u kotorskoj Salomi, izvesno je da ona pokreće čitav niz značajnih filozofskih, etičkih, pa i estetičkih pitanja. Putem stilski izazovne tematizacije grozota političkih manipulacija, licemerja i brutalnosti vladara, suptilno se nameće ideja neophodnosti promene. Pokazati da je društvo promenljivo, bio je Brehtov zahtev od pozorišta, a Brezovec ga, kao naslednik te kritičke prakse, aktuelizuje i nama direktno prilagođava.