У Котору смо ове недеље имали прилике да гледамо представу Салома, прву овогодишњу премијеру Међународног фестивала „Котор арт”,копродукцију „Котор арта”, фестивала „Еуроказ”, Музеја сувремене умјетности Загреб, Загребачког казалишта младих, Бокељске морнарице и хора „Модерато кантабиле” Котор (фестивал „Котор арт” и ове године воде Паоло Мађели –директор и уметнички директор и Јанко Љумовић –продуцент).

Малоизвођену драму Салома Мирослава Крлеже (1918), која на другачији, поетско-филозофски начин, тумачи библијску причу о Саломи, редитељ Бранко Брезовец сместио је у коцкасти, минијатурни, мобилни сценски простор. Брезовец, чији се рад везује за алтернативни, истраживачки израз, осмислио је један хипнотички, поетски снажан, савремен, формално и идејно провокативан облик амбијенталног театра који се бави питањима друштвено-политичке моћи.

Салома је дело високоестетизованог, антиреалистичког театра, оствареног у крајње специфичном стилу, између драмског и музичког израза. Помало сабласно, а симболички потентно, маскирани глумци, озвучени микрофонима-бубицама, изузетно сугестивно, са уједначеним квалитетом и ефектношћу наступа, играју и певају драму борбе за моћ, неумољивог понављања историје, немоћи појединца. Поред глумаца Загребачког казалишта младих (Катарина Бистровић Дарваш – Салома, Даниел Љубоја – Кајо Антоније, Дамир Шабан – Тетрарка), у представу је укључен которски женски хор „Модерато кантабиле”, као и збор Бокељске морнарице, што битно доприноси формалној и поетској атрактивности представе. Форма мјузикла у први план поставља емотивни аспекат судбине појединца, заглављеног у ужасима политичких игара, имајући, при томе, и наглашену функцију мобилизације друштвене свести, у брехтовском смислу, што ћемо касније размотрити.

Симболички значај простора

Читава представа – сцена, извођачи, као и публика, смештени су у једну специјално направљену коцку која клизи по шинама, монтираним у делу старог града Котора, на Тргу од оружја (само четрдесет гледалаца може да стане у овај простор). Такав концепт простора омогућава врло функционално коришћење амбијента – уских пролаза између старих кућа, тераса, дрвећа, башта ресторана, па и продавница спортске обуће (за представу су карактеристични анахронизми, блиски постмодернистичкој поетици – у костимирани, митско-историјски свет повремено се укључују реквизити који припадају нашем времену, што подразумева извесну иронију).

Осим визуелне атрактивности и функционалности, такав концепт простора има и симболички значај – драмски свет је истовремено затворен, изолован, али је и у сталном судару са окружењем, он коегзистира са околином, апсорбујући је у себе (сценографија Јан Декејсер и Симон Богојевић Нарат, по идеји Тихомира Миловца). Такође, та скученост простора, изузетна близина извођача и публике, снажно активира (симболичко) учешће публике у представи. То је посебно узбудљиво у сценама у којима глумци, у специјално направљеним сандуцима – кавезима, клизе испод трибина где је смештена публика. Готово да нас додирују, увлаче нас у свој свет, одузимајући нам безбедну дистанцу посматрача.

Улогу Јохана у Саломи, Брезовец је доделио младој телевизијској звезди из Хрватске, певачу Матеу Равлији, финалисти емисије „Супер таленат шоу”. Није први пут да Брезовец уведе у театар медијске звезде – у представи Господа Глембајеви, музичкој интерпретацији друге   Крлежине драме, у Хрватском народном казалишту у Ријеци (2007), лик барунице Кастели-Глембај играла је Северина Вучковић. Поред тога што су ова увођења медијских звезда у свет театра изузетно корисна маркетиншка средства, она су естетски значајна и теоретски подстицајна, посебно имајући у виду да Брезовец долази из подручја експерименталног израза. Спој популарне и тзв. високе културе, привидна тривијализација елитног, високоинтелектуалног стваралаштва, део су традиције историјских авангарди – футуризма, конструктивизма, даде, односно, тај редитељски поступак Брезовеца се, консеквентно, може означити као неоавангардни.

Увођење медијских звезда

 Ова врста укључивања поп-звезда у театарски свет значењски је изазовна, због двосмислености. Звезде имају двоструки идентитет – имиџ у јавности, спектакуларну представу себе и онога што они јесу, то јест, у овом случају – лика који представљају. У том смислу, тај  поступак имплицитно проблематизује феномене спектакла, имиџа, јавног представљања, изузетно значајне у нашем медијском друштву. Даље, у контексту разматрања значаја популаризације театра, његовог омасовљавања путем коренитог мешања са популарном културом, неизбежно је ослањање на Брехтова размишљања. Брехт је у споју популарног и интелектуалног, забавног и критичког, видео суштински политички потенцијал позоришта. Да би театар био друштвено значајан, он не сме изгубити везу са публиком; ако је изгуби, он постаје потпуна бесмислица, истицао је Брехт. Зато се он залагао за мешање погледа одозго и погледа одоздо, театарску синтезу интелектуалног/рационалистичког и популистичког/анархичног, у којој је проналазио могућност обнове театра. А питање обнове театра данас, у медијском свету, итекако је актуелно. Зато је редитељски поступак Бранка Брезовеца, укључивање елемената мјузикла, као и медијских звезда, у сценска тумачења Крлежиних драма, толико провокативно.

Иако је традиција синтезе интелектуалног и забављачког довољно стара и позната, навођење њене историје у овом тексту није сувишно. Наиме, у време премијере Глембајевих у ХНК Ријека, у јавности су отворене оштре полемике управо због присуства Северине у подели, о чему је Брезовец рекао:„Пројекат је био од самог почетка оптерећен незадовољством такозваних интелектуалних кругова који су Крлежу желели спасити од тзв. банализације, естрадизације, а заправо су га желели неутрализирати у аспекту савремености и најснажније актуалности.” Тадашња управница ријечког позоришта, Мани Готовац, даље је објаснила њихову намеру: „Када смо већ у времену у којемМирослав Крлежа није прва звезда хрватске културе, нека нам онда Северина помогне да Крлежа буде оно што јесте… Па хајде да се и ми Хрвати усудимо с класицима експериментисати и тиме показати њихову савременост и свевременост.” (обе изјаве су преузете са сајта www.sevefanclub.com)

Ова брехтовска популаризација театра, идејно и формално осавремењивање Крлежиних текстова, у ријечким Глембајевима, као и у которској Саломи, има посебан друштвено-политички значај, иако је овај појам данас темељно обележен скепсом. У нашем времену, постисторијском или постидеолошком, о ангажованом позоришту често се говори са неповерењем и сумњом, оно се дефинише као постбрехтовско, постполитичко или виртуелно политичко (Ханс-Тис Леман). Како год означили то битно бављење друштвеним питањима у которској Саломи, извесно је да она покреће читав низ значајних филозофских, етичких, па и естетичких питања. Путем стилски изазовне тематизације грозота политичких манипулација, лицемерја и бруталности владара, суптилно се намеће идеја неопходности промене. Показати да је друштво променљиво, био је Брехтов захтев од позоришта, а Брезовец га, као наследник те критичке праксе, актуелизује и нама директно прилагођава.