Meni

Kulturni dodatak

KULTURNI MENADŽMENT

Kultura se uči doživotno

Postoje uspešni modeli delovanja, ali to ne isključuje odgovornost države, grada ili opštine. Pri tom ne mislim samo na Ministarstvo kulture. Veliki je skandal što Ministarstvo prosvete nema značajniju koncepciju kulture u osnovnim i srednjim školama. Time bi se otvorilo ogromno područje tržišta rada za umetnike

Milena Dragićević-Šešić (Foto Darko Ćirkov)

Evropska mreža fakulteta koja školuje menadžere u kulturi i koju čini šest univerziteta gradova istočne i centralne Evrope, Beograda, Gerlica, Krakova, Istanbula, Tbilisija i Rige, osnovala je novi časopis „Menadžment u kulturi”, čiji je prvi broj objavljen nedavno trojezično, na engleskom, nemačkom i poljskom jeziku. Milena Dragićević-Šešić, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu i šef Katedre za kulturnu politiku i menadžment Uneska, jedan je članova redakcije ovog časopisa, koji je osnovan sa ciljem da se postepeno razvija korpus znanja i metodologije u vezi sa menadžmentom u kulturi na evropskom nivou. „Uzajamno se pomažemo i podržavamo i do sada smo napravili niz takozvanih zajedničkih mastera. Mi na Beogradskom univerzitetu umetnosti imamo master kulturne politike i menadžmenta na engleskom i na francuskom jeziku, koji smo napravili zajedno sa Univerzitetom Lion II i Fakultetom za političke nauke u Grenoblu”, kaže Milena Dragićević-Šešić. „Časopis pokušava da integriše najrazličitije tradicije, koje nisu mejnstrim studija kulture i kulturnog menadžmenta, i da otvori potpuno nove perspektive u angloameričkom menadžmentu.“

Koliko je menadžment u kulturi kod nas zaživeo i kako je moguće transformisati naše institucije kulture u skladu sa njegovim principima?

O menadžmentu se sve više govori, a naročito kad treba da se kritikuje neko ili nešto. Onda se kaže da direktori nisu spremni na nove oblike kulturnog menadžmenta, da nema dovoljno znanja iz ove oblasti, što delimično i jeste tačno. Najveći broj ljudi koji danas deluje u kulturnom životu nije edukovan za kulturni menadžment zbog toga što kod nas obaveza doživotnog učenja u kulturi ne postoji. Ja spadam u krug onih koji lobiraju za to da stalna profesionalna edukacija u kulturi postane deo svakodnevice svih kulturnih ustanova. Recimo, kako napraviti uspešnu medijaciju jedne izložbe koju iz lokalnog konteksta treba osmisliti za Venecijansko bijenale ili za dane srpske kulture u svetu.

Kako neko ko i jeste dobar stručnjak u oblasti kulturne politike i menadžmenta može da napravi red u Narodnom pozorištu ili Filharmoniji, ako raspolaže minimalnim sredstvima iz državnog budžeta?

Mislim da je Tasovac dobar primer nekoga ko je uspeo da napravi i sistem i red. On je čovek koji je mnogo učio, ali uz veliki smisao za menadžment. To je uostalom kao u politici, većina političara nije se školovala za taj poziv. Pa i u menadžmentu, uspeh većine ljudi koja se za to školovala zavisiće od njihove stalne edukacije, kao i talenta. Naravno, potrebna je i određena vrsta sistemske podrške i rešenja koja omogućavaju dalji razvoj|. Potrebno je da obučavamo ljude i za takozvanu kulturnu politiku, jer ne možemo kao poslenici kulture da sedimo i da čekamo da država donese neke odluke. Moramo sami da predlažemo, da se za njih borimo i da stvaramo odgovarajuće pravne i okolnosti finansiranja. Mislim da bi bilo interesantno napraviti istraživanje o nezavisnoj pozorišnoj kompaniji Harisa Pašovića u Sarajevu i videti kako ona uspeva da zapošljava 40 ljudi, delujući potpuno tržišno, kao nezavisna kompanija. Postoje uspešni modeli delovanja, ali to ne isključuje odgovornost države, grada ili opštine. Pri tom ne mislim samo na Ministarstvo kulture. Veliki je skandal što Ministarstvo prosvete nema značajniju koncepciju kulture u osnovnim i srednjim školama. Time bi se otvorilo ogromno područje tržišta rada za umetnike, koji bi mogli svoju delatnost da razvijaju u pravcima socijalno angažovanog rada i edukacije. U Engleskoj je „umetnik u školi” uobičajena pojava.

Da li je naša kulturna sredina, u uslovima opšte privatizacije, spremna i za tržišne uslove?

Jednostavno je reći da nije. Tržišno finansiranje kulture postoji u veoma malom broju zemalja sveta, čak kada kažemo da je tržišno finansiranje kulture zastupljeno u SAD, to je samo delimično tačno. Činjenica da postoji mali federalni fond za kulturu, ne znači da Amerika nema kulturne politike. Ima je na nivoima svake od pojedinih država, i ima je na gradskim nivoima. Na primer, u Mineapolisu, gradska kulturna politika bavi se temom umetnosti u javnim prostorima. Međutim, tržišna politika važi u domenu filma i u domenu muzike i izdavaštva. To su oblasti koje zovemo kulturnom industrijom i oni domeni u kojima se umetničko delo može reprodukovati u velikom broju primeraka, prodavati na širokom tržištu. Muzeje, biblioteke, pozorišta, dotira ne samo javna vlast, već i bogati pojedinci i sponzorstvo velikih firmi.

Kako u Srbiji u vreme ekonomske krize da računamo na filantropiju dobrotvora i firmi?

Sledeće godine ne možemo računati na sponzorstva, niti na filantropiju. Kod nas i ono što je bila tradicija zadužbinarstva ugašeno je prezirom države prema filantropiji, koja je nacionalizovala filantropski poklonjene institucije i kasnije nije pokazivala prema njima respekt. Mi danas imamo mnogo legata koji nisu u funkciji, i nerešenih pitanja, i ne zna se da li će nešto što je poklonjeno društvu kao kapital u umetnosti kroz deset godina biti privatizovano i promeniti namenu.

Da li imamo dovoljno novca u kulturi, ili je on loše raspoređen? Da li u Srbiji postoji definisana kulturna politika?

Mislim da nemamo dovoljno novca u kulturi i mislim da je do sada svako ministarstvo kulture imalo svoje prioritete, čak i kada ih nije jasno definisalo. Još od Lečićevog ministarstva uglavnom su prioriteti bili definisani. U vreme ministra Brajovića čak su bili stavljeni na sajt Ministarstva kulture. Teško je uopšte uspostaviti konsenzus oko prioriteta u kulturnoj politici. Sada se to i ispostavilo kao problem oko Narodnog pozorišta i Filharmonije. Veći deo budžeta raspoređen je za Beograd, što opet nije dovoljno. U unutrašnjosti je potrebno tri puta više od onoga što je izdvajano do sada kako bi se kvalitet povisio. Svaka vlada preuzima odgovornost, ali problem je u tome što nije Ministarstvo kulture jedino koje nosi kulturnu politiku. U Francuskoj 40 ministarstava i sekretarijata vodi kulturnu politiku. Bilo ko od njih da ispadne iz igre, kultura Francuske bila bi u problemu. Međutim, naše ministarstvo inostranih poslova nema budžet za kulturu i nije akter na kulturnoj sceni. Za mene je to veći problem nego kako da rasporedimo budžet Ministarstva kulture.

Može li elitna kultura da bude takođe pristupačna i da dobije bitku u masovnosti korisnika u odnosu na kič kulturu?

Komercijalna kultura je u nekim zemljama čak i veći kič nego kod nas, ali jednostavno tim sektorom kulture ne bavi se javni sektor. To je ono što postoji po sebi na tržištu. U izdavačkoj delatnosti uvek mogu da postoje ljubavni romani, koje većina kritičara smatra besmislenim. Međutim, te romane ne bi trebalo kupovati javnim sredstvima za biblioteke, i to se i ne radi. Naše ustanove trebalo bi da imaju obavezu medijacije i popularizacije. Navešću primer izložbe o Milutinu Milankoviću, vrhunskom naučniku. Očito je da se i vrhunska umetnost i znanje mogu učiniti pristupačnim široj publici pravim instrumentima medijacije i komunikacije.

U čemu mogu da nam budu korisna iskustva zemalja u regionu?

Unutar regiona ima vrlo dobrih rezidensi programa kakvih mi nemamo. Kod nas postoje samo likovne kolonije koje su otvorene po mesec dana. Ne moramo da se ugledamo na Lion, koji je postao svetska kulturna velesila, ali možemo da odemo do Bukurešta, Temišvara, Pečuja, koji će biti kulturna prestonica 2010.

-------------------------------------------------------------

Ministar – idealan činovnik

Da li Vam je nuđeno mesto ministra kulture i šta za Vas znači biti dobar ministar?

Mesto ministra kulture nudio mi je Zoran Đinđić u januaru 2001. godine, a još 1992. godine slična ponuda došla je iz kabineta tadašnjeg predsednika Milana Panića. Razlog zbog kojeg sam odbila drugu ponudu bio je taj što sam u novembru 2000. postala rektor Univerziteta umetnosti i smatrala sam da tako odgovorno mesto ne treba da napustim zbog neke druge funkcije. I inače, teško da bih prihvatila takve ponude, jer nisam deo partijskih struktura. Naročito sada u vreme koalicione vlade, gde su mnoge odluke i u kulturi deo partijskih dogovora. Dobar ministar kulture jeste dobar činovnik, otvoren za dijalog, i onaj ko u čitavom kulturnom sektoru vidi svog partnera. Za većinu naše političke elite kultura nije u fokusu pažnje i zbog toga se retko u parlamentu debatuje o pitanjima kulture. Kada sam 1977. u Francuskoj radila magistarsku tezu, išla sam u tamošnju Narodnu skupštinu i čitala transkripte skupštinskih debata. Svake dve godine u francuskoj štampi pravljena je analiza o tome koji poslanih nikada nije uzeo reč, a koji jeste, i kako, o nečemu pričao. Kod nas poslanici predstavljaju svoju političku partiju, i televizija upravo razotkriva to da se u parlamentu ne postavljaju za nas ključna pitanja. Treba da se povede ozbiljna debata tome šta je uloga poslanika i šta je odgovornost te profesije. Naša univerzitetska mreža napravila je program „Politike za kulturu”, koji je bio iniciran u Rumuniji, a prošao je i kroz Srbiju i Makedoniju. Cilj projekta bio je da se povežu parlament, civilni sektor u kulturi i privreda. Ceo projekat je uvek „padao” na poslanicima. Političke elite uvek bi trebalo da idu korak dalje od naroda.

Marina Vulićević
objavljeno: 21/03/2009

Poslednji komentari

mirjam  | 21/03/2009 16:01

Zaista je steta sto gdja Dragicevic -Sesic nije ministarka kulture. Zadovoljstvo je proctati intervju u kome osoba prica odmereno--profesionalno i kompetentno. To je upravo ono sto nedostaje mnogim minstarstvima, a o skupstinskim poslanicima da i ne govorimo. mnogima od njih nedostaje osnovno kucno vaspitanje.

mishabjelic  | 29/03/2009 22:07

Gospodjo Milena, nas problem je ne samo sto se dobra prozna, poetska ili dramska dela ne stimulisu, vec sto se i vrlo dobra ostvarenja jednostano ignorisu; ako pripadaju pod takozvanu ozbiljnu literaturu. U komentarima "Politike" vec je naveden primer "romanobeogradu1918" -istoriskog romana o Beogradu na oko 250 stranica koji na GOOGLE ima stotine citalaca ali medju njima nije nijedan izdavac. Slicno je sa dramom "Na zivot osudjeni" a da i ne govorimo o zbirkama poezije ili o biografskim delima o srpskim istoriskim licnostima. Buduci ministar, ili ministarka, kulture morace biti spreman da podrzava ozbiljne stvaraoce pa makar i da ne ukida dela tipa Mirijam niti one iz "silikonske literature"!

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije