Kada je na Menhetnu, na dvadesetdvometarskom panou pričvršćenom za višespratnicu, osvanula poruka Misli drukčije, ono što je potpuno zbunilo posmatrače bila je slika zloglasnog Čarlsa Mensona. Ipak, slogan Misli drukčije nije bio ni u kakvoj vezi s reklamom Apple-a. Bila je to tipična provokacija vizuelnog umetnika Rona Ingliša, koji je ovom subverzivnom formom preinačio smisao reklame.

To je ono što je prvi put u „Njujork tajmsu” 1990. najavio kritičar kulture Mark Deri: korišćenje mejnstrim medijskih tehnika za podrivanje mejnstrim medija. Preinačavanjem reklama, demistifikovano je predstavljanje komercijalnih poruka.

Nije uzalud novi broj niške Gradine (33/2009, gerilski-provokativan. Najnoviji temat ovog broja je prilog kultur džemingu.

Bilo je već krajnje vreme da Zoran Pešić Sigma ponudi čitalištu praktikum kulture ometanja (uz pomoć priređivača Branislava Miltojevića i prevodioca Vladimira Nocića), to jest predstavi tematski različite komunikacijske strategije obuzdavanja – daleko bilo! – u svetu sve prisutnije reklamokratije. U dosluhu s tom vrstom kulturološke kritike su uostalom, već odavno, i mnogi strani časopisi: Adbusters (Isterivači reklama), čija je specijalnost osmišljavanje kampanja protiv transnacionalnih medijskih giganata. Spomenuću i već kultnu knjigu Bez logoa,Naomi Klajn.

Odrastajući u Kanadi, Naomi Klajn je odmalena bila oduševljena natpisima na reklamama: MekDonaldsa, Burger Kinga, i fluorescentnim sjajem Šela. Bila je uverena da bi dodirivanje i doticanje tog natpisa, tako blistavog, kao iz stripa, nalikovalo dodirivanju nečega iz druge dimenzije - iz sveta televizije. Prišivala je lažne aligatorčiće na svoje majice ne bi li izgledale poput Lakoste, subotom je radila u Espritu (imali su najbolji logo); s roditeljima se sporila zbog Barbike i cene brendiranog džinsa.

Ilustracija iz časopisa „Gradina“

Danas je Naomi Klajn pisac knjige Bez logoa koju su nazvali kapitalom sve snažnijeg (anti)korporacijskog pokreta. Knjiga je postala manifest mladog naraštaja, koji nikada nije imao veze s politikom. Ova knjiga je toliko nadahnula grupu Radiohead, da su na svojoj britanskoj turneji zabranili reklame i zahtevali da sva koncertna mesta budu bez logoa.

Poigravajući se sa brendovima i simbolima potrošačke kulture, u ovom specifičnom (njihovom, a ne našem?) korporativnom pekmezu od komercijalizacije informacija, do privatizacije i svakojakih (pre)prodaja, Gradina objavljuje, u uvodnom delu, esej Marka Derija. Ono što je ovde objavljeno u prevodu jeste njegov tekst Kultur džeming: u carstvu znakova. U njemu Deri, citirajući JFK (Džona Kenedija) – rečima koje verovatno JFK nikada nije ni izgovorio – postavlja suštinsko pitanje: „Da li ste ikada poželeli da nogom razbijete TV ekran?”

U performansu umetničke grupe Ant Farm, Spaljivanje medija završava se ulaskom na scenu „kadilaka”iz 1959. koji, probivši zapaljeni zid, pada zasut delovima ugljenisanih TV aparata. Medijska podvala? Drugo od istoga, naslovio bi Žan Bodrijar. Inscenirane i razrađene medijske obmane su kultur džeming u svom suštastvenom obliku. Deo te strategije je i sabvertajzing, svojevrsna reklama koja podriva. Iako se koristi uobičajenim znakovnim jezikom reklamiranja, kontrareklama ima suprotno dejstvo. Kultur džemersi pristupaju ad hok analizi kulture; čitaju (stvarajući) između redova.

U opsežnom tekstu Hakujem, dakle postojim ili kako se (iz)boriti protiv carstva simboličke bede, Branislav Miltojević daje tipski pregled i analizu scene kultur džeminga. Napominjući da je njihov stožer – suprotstavljanje dominantnoj kulturnoj sceni, isto kao i oficijelnom društvenom ustrojstvu, autor ovog teksta naglašava dominantne džeming akcije: uličnu umetnost, okupljanja, buntovničku potrošnju, haktivizam, i drugo. 

Značajno je pomenuti i tekstove: Parkur: „Paripatetika” metropole ili kraj fizičkog teatra Borislava Stanojevića, i prevod teksta Gerila teatar Vladimira Nocića. Tu je i tekst Net aktivizam (od A do Š), o Luteru Blisetu, već odavno poznatom i šarmantnom transseksualcu, fetišisti i, kako tvrde njegovi tvorci – uspeloj kombinaciji Pako Ignacija Taiba i Paracelzijusa. U farsi manipulisanja i razaranja mitova, i sama ideja o korišćenju (jednog) – Blisetovog imena za mnoštvo ljudi u masi, postaje rešenje sveopšte potrage za identitetom; postaje sveopšte borderlajn iskustvo. A o obuzdavanju reklamokratije, piše iz Zagreba Srećko Horvat, u svom tekstu Arhitektura kao medij reklame: reakcionarnost subverzije. I? Došli smo do otimača prostora!

Ilustracija iz časopisa „Gradina“

U zanimljivom prevodu teksta Anarhitekte: drugi manifest otimača prostora, preveo V. Nocić, pomoću gole percepcije, zamišljenih crteža i mrtvih planova,  poslovni agenti odlučuju kako bi želeli da izgleda njihovo zdanje! A mi, stanovnici gradova, tzv. megapolisa, pitamo li se mi za nešto? Vrati se na početak! Upućuju nas podnaslovi teksta, smišljeno označeni strelicama usmerenim na (početak) teksta. Poruka? Arhitektonski jezik postoji u ljudima koji ga koriste, a ne u samoj arhitekturi.

Možda posle ovih bombastičnih tekstova mora doći tišina? Nikako! Urednik Pešić, pesnik Sigma, u svom duhu otkrivanja, nestašluka i poigravanja sa čitaocima, pruža nam uovoj brošuri Kratki vodič kroz alate art vandalizma! I sad zamislite: Sekač od stakla, Čekić I, II  i III, Ruke i oštar predmet, Sekiricu, Mastilo I (četkice), Mastilo II (posipanje), Noževe I, II i III, Šibice, Pištolj, Kratež, Makaze, Sumpornu kiselinu! Sve iz pera Stivena Grosa.

Prelistajte ovaj vizuelni detonator! Imaće po vas katarzično dejstvo.