Sećam se kao da je juče bilo: krenuo je „Eggs and Sausage“, a glas sa radija je najavio izvesnog Toma Vejtsa, čikajući slušaoce da zamisle kako čovek izgleda. Verujem da nisam bio usamljen tipujući na matorog debelog crnju za klavirom...

Štampani tekst na jednoj novinskoj strani, nažalost, ne osigurava tih šest minuta neizvesnosti, pa vas neću stavljati pred sličan test. Čovek na slici zove se Kurt Rozenvinkl, u oktobru puni već 40 godina, tokom 20-godišnje karijere objavio je osam solo albuma i snimio još 50 drugima, zna da zasvira žestoko, ali i da miluje baladama, jednako opušteno pliva vodama tradicionalnog džeza i hip-hopa, uvek je u društvu najboljih i svi uvek rade po njegovom... Jedan je od najboljih džez gitarista na svetu.

Priča muzikom. Ili o njemu pričaju drugi. Džon Skofild: „Kurt Rozenvinkl je jedan od najprefinjenijih i najkreativnijih džez muzičara današnjice.“ Bil Frizel: „Nisam siguran da sam ikad čuo nekog sa takvom fluidnošću i arhitekturom u linijama koje svira.“ Pet Metini: „Gitarista-mislilac, koji naporno traži odgovore koji bi zadovoljili njegove lične kriterijume na pitanja šta je muzika i šta bi trebalo da bude.“

Rođen je u Filadelfiji. Sa teniskim reketom u rukama imitirao je Pitera Fremptona pre nego što je u devetoj godini prvi put seo za klavir, odmah počeo da „komponuje“ i odlučio da postane muzičar. Sa dvanaest je dobio prvu gitaru, za koju će se opredeliti tek na studijama. „Moji roditelji sviraju klavir i kuća je bila ispunjena muzikom. Otac nikad nije profesionalno svirao, niti je obučen za džez, ali je obožavao da iščitava Geršvina i Portera, jednim okom i lenjo, pa da se naglo udaljava, stvara neke svoje deonice i svetove na klaviru, nesvesno improvizuje i čudno harmonizuje, potpuno se prepusti, pa se odjednom vrati u pesmu. Što sam više izučavao džez, shvatao sam da mi je njegov jedinstven pristup posebno značio u traženju svog izraza.“

Pohađao je Berklee College of Music. Poput brojnih vršnjaka na današnjem džez Olimpu, kao najvažnije iskustvo iz škole izdvaja susrete sa brojnim talentovanim muzičarima. „Berkli mi je omogućio beskrajni džem-sešn. Od šest po podne do ponoći radnim danima i od podneva do ponoći vikendom sam trčao sa gitarom u rukama iz jedne u drugu prostoriju: ’Hej, ćao! Mogu li da se ubacim?’ Umesto da budem uhvaćen u kandže knjiga, smatrao sam da prave lekcije učiš dok to radiš.“

Naučio ih je jako dobro i postao sledeći u legendarnom nizu gitarista Gerija Bartona – „Gerijevih klinaca“: Pet Metini, Džon Skofild, Volfgang Mutšpil, pa Kurt Rozenvinkl. (Istorijska linija se nastavlja istom snagom – debi album poslednjeg Gerijevog pulena Džulijana Lejdža nominovan je za Gremi!) Dekan koledža odveo ga je na turneju, pa u studio, i formalno školovanje više nije bilo neophodno. Obreo se u Njujorku, pred još izazovnijim angažmanom u grupi bubnjara Pola Moušna, kome je ostao veran i kada je solo karijera uzela maha. Kada bi zaškripalo sa novcem, stizala je pomoć ujka Skoa: „Sjuzen Skofild mi je slala ’pare za picu’. Trebalo je da to bude ček na 10 dolara, ali je uvek bilo po 100...“

Daleko od fotoaparata japanskih turista na večeri u Blue Note-u, nova generacija džez klinaca stasavala je sredinom devedesetih u klubu Smalls, u Grinič Vilidžu: Bred Meldou, Džošua Redman, Brajen Blejd, Mark Tarner (Kurtov dugogodišnji najbliži saradnik), Džejson Lindner, Piter Bernstin... „Bilo je to magično mesto gde su se ideje rađale i odbijale od zidova. Toliko sjajnih muzičara na malom prostoru, od okorelih bibapera do bizarnih kompozitora – učili smo zajedno i međusobno se inspirisali.“ Tu su ga čuli producenti španske kuće Fresh Sound New Talent i ponudili mu prvi samostalni ugovor. Album sa pretežno standardnim programom je, naravno, snimljen u Smalls-u, u društvu Avišaija Koena (bas) i Horhea Rosija (bubnjevi).  

Kao po običaju, „mejdžersi“ su dremali i Kurt je objavio još jedan „evropski“ album (za holandsku kuću Criss Cross), pre nego što je stigao poziv iz Verve/Universal. Kada ga je konačno dobio (2000), dva albuma su već odavno bila gotova (jedan od njih, hronološki prvi, nikad nije izašao), a novi se krčkao u notnoj svesci. Potom je ostvario poznanstvo sa hip-hop zvezdom Kju Tipom iz sastava A Tribe Called Quest („došao je da me čuje u Village Vanguard-u i poslao flašu vina sledećeg dana“) i istraživao nove teritorije za album „Heartcore“ (2003): „Na snimanje je doneo ploče, gramofone, MPC-3000 sempler i disk sa svim svojim zvukovima. Poželeo sam samo da koristim metode hip-hopa u stvaranju svoje muzike, eksperimentišući sa različitim zvučnim fragmentima. Zato je album dominantno akustičan, ali zato je i... BUM! Direktan kao hip-hop, kao ceo svet odjednom, kao muzika uz koju može da se leti.“

Iste godine preselio se u Evropu – prvo u Cirih, pa u Berlin. Iz Evrope je organizovao projekat snova – okupljanje all-star ekipe vršnjaka/drugara za svetsku turneju i album „Deep Song“, kao „The Greatest Jazz Concert Ever“ ove generacije (Džošua Redman – saksofon, Bred Meldou – klavir, Lari Grenadir – bas, Džef Balard i Ali Džekson – bubnjevi) – kreativni i koncepcijski pobratim albuma koji su 1953. godine snimili Čarli Parker, Dizi Gilespi, Bad Pauel, Čarls Mingas i Maks Rouč.

Nova sredina donela je drugačije prioritete. Dobio je katedru na Berlinskom džez institutu, sa suprugom Rebekom podiže dva sina, vratio se nezavisnim izdavačima i intimnijim projektima. Posle dvostrukog živog albuma (kvintet, originalan materijal), na aktuelnom ostvarenju „Reflections“ je ponovo u formi trija (Erik Rivis – bas, Erik Harland – bubnjevi) i ponovo se bavi standardima, ovog puta gotovo isključivo baladama. Dokazivanje (autorskih ili izvođačkih veština) odavno nije neophodno: Rozenvinkl, kao jedan od predvodnika svoje generacije, odaje poštovanje muzici uz koju je rastao (Monk, Šorter i drugo), ubrizgavajući u svaku notu i akord neizmernu količinu čiste ljubavi. Nežna muzika nalazi savršene prijatelje u razvodnjenim vibrirajućim tonovima tople Kurtove gitare, misaonom improvizovanju i zrelom svingovanju ritmičkih partnera. Kao opis sreće i zadovoljstva doživljenim.