Сећам се као да је јуче било: кренуо је „Eggs and Sausage“, а глас са радија је најавио извесног Тома Вејтса, чикајући слушаоце да замисле како човек изгледа. Верујем да нисам био усамљен типујући на маторог дебелог црњу за клавиром...

Штампани текст на једној новинској страни, нажалост, не осигурава тих шест минута неизвесности, па вас нећу стављати пред сличан тест. Човек на слици зове се Курт Розенвинкл, у октобру пуни већ 40 година, током 20-годишње каријере објавио је осам соло албума и снимио још 50 другима, зна да засвира жестоко, али и да милује баладама, једнако опуштено плива водама традиционалног џеза и хип-хопа, увек је у друштву најбољих и сви увек раде по његовом... Један је од најбољих џез гитариста на свету.

Прича музиком. Или о њему причају други. Џон Скофилд: „Курт Розенвинкл је један од најпрефињенијих и најкреативнијих џез музичара данашњице.“ Бил Фризел: „Нисам сигуран да сам икад чуо неког са таквом флуидношћу и архитектуром у линијама које свира.“ Пет Метини: „Гитариста-мислилац, који напорно тражи одговоре који би задовољили његове личне критеријуме на питања шта је музика и шта би требало да буде.“

Рођен је у Филаделфији. Са тениским рекетом у рукама имитирао је Питера Фремптона пре него што је у деветој години први пут сео за клавир, одмах почео да „компонује“ и одлучио да постане музичар. Са дванаест је добио прву гитару, за коју ће се определити тек на студијама. „Моји родитељи свирају клавир и кућа је била испуњена музиком. Отац никад није професионално свирао, нити је обучен за џез, али је обожавао да ишчитава Гершвина и Портера, једним оком и лењо, па да се нагло удаљава, ствара неке своје деонице и светове на клавиру, несвесно импровизује и чудно хармонизује, потпуно се препусти, па се одједном врати у песму. Што сам више изучавао џез, схватао сам да ми је његов јединствен приступ посебно значио у тражењу свог израза.“

Похађао је Berklee College of Music. Попут бројних вршњака на данашњем џез Олимпу, као најважније искуство из школе издваја сусрете са бројним талентованим музичарима. „Беркли ми је омогућио бескрајни џем-сешн. Од шест по подне до поноћи радним данима и од поднева до поноћи викендом сам трчао са гитаром у рукама из једне у другу просторију: ’Хеј, ћао! Могу ли да се убацим?’ Уместо да будем ухваћен у канџе књига, сматрао сам да праве лекције учиш док то радиш.“

Научио их је јако добро и постао следећи у легендарном низу гитариста Герија Бартона – „Геријевих клинаца“: Пет Метини, Џон Скофилд, Волфганг Мутшпил, па Курт Розенвинкл. (Историјска линија се наставља истом снагом – деби албум последњег Геријевог пулена Џулијана Лејџа номинован је за Греми!) Декан колеџа одвео га је на турнеју, па у студио, и формално школовање више није било неопходно. Обрео се у Њујорку, пред још изазовнијим ангажманом у групи бубњара Пола Моушна, коме је остао веран и када је соло каријера узела маха. Када би зашкрипало са новцем, стизала је помоћ ујка Скоа: „Сјузен Скофилд ми је слала ’паре за пицу’. Требало је да то буде чек на 10 долара, али је увек било по 100...“

Далеко од фотоапарата јапанских туриста на вечери у Blue Note-у, нова генерација џез клинаца стасавала је средином деведесетих у клубу Smalls, у Гринич Вилиџу: Бред Мелдоу, Џошуа Редман, Брајен Блејд, Марк Тарнер (Куртов дугогодишњи најближи сарадник), Џејсон Линднер, Питер Бернстин... „Било је то магично место где су се идеје рађале и одбијале од зидова. Толико сјајних музичара на малом простору, од окорелих бибапера до бизарних композитора – учили смо заједно и међусобно се инспирисали.“ Ту су га чули продуценти шпанске куће Fresh Sound New Talent и понудили му први самостални уговор. Албум са претежно стандардним програмом је, наравно, снимљен у Smalls-у, у друштву Авишаија Коена (бас) и Хорхеа Росија (бубњеви).  

Као по обичају, „мејџерси“ су дремали и Курт је објавио још један „европски“ албум (за холандску кућу Criss Cross), пре него што је стигао позив из Verve/Universal. Када га је коначно добио (2000), два албума су већ одавно била готова (један од њих, хронолошки први, никад није изашао), а нови се крчкао у нотној свесци. Потом је остварио познанство са хип-хоп звездом Кју Типом из састава A Tribe Called Quest („дошао је да ме чује у Village Vanguard-у и послао флашу вина следећег дана“) и истраживао нове територије за албум „Heartcore“ (2003): „На снимање је донео плоче, грамофоне, MPC-3000 семплер и диск са свим својим звуковима. Пожелео сам само да користим методе хип-хопа у стварању своје музике, експериментишући са различитим звучним фрагментима. Зато је албум доминантно акустичан, али зато је и... БУМ! Директан као хип-хоп, као цео свет одједном, као музика уз коју може да се лети.“

Исте године преселио се у Европу – прво у Цирих, па у Берлин. Из Европе је организовао пројекат снова – окупљање all-star екипе вршњака/другара за светску турнеју и албум „Deep Song“, као „The Greatest Jazz Concert Ever“ ове генерације (Џошуа Редман – саксофон, Бред Мелдоу – клавир, Лари Гренадир – бас, Џеф Балард и Али Џексон – бубњеви) – креативни и концепцијски побратим албума који су 1953. године снимили Чарли Паркер, Дизи Гилеспи, Бад Пауел, Чарлс Мингас и Макс Роуч.

Нова средина донела је другачије приоритете. Добио је катедру на Берлинском џез институту, са супругом Ребеком подиже два сина, вратио се независним издавачима и интимнијим пројектима. После двоструког живог албума (квинтет, оригиналан материјал), на актуелном остварењу „Reflections“ је поново у форми трија (Ерик Ривис – бас, Ерик Харланд – бубњеви) и поново се бави стандардима, овог пута готово искључиво баладама. Доказивање (ауторских или извођачких вештина) одавно није неопходно: Розенвинкл, као један од предводника своје генерације, одаје поштовање музици уз коју је растао (Монк, Шортер и друго), убризгавајући у сваку ноту и акорд неизмерну количину чисте љубави. Нежна музика налази савршене пријатеље у разводњеним вибрирајућим тоновима топле Куртове гитаре, мисаоном импровизовању и зрелом свинговању ритмичких партнера. Као опис среће и задовољства доживљеним.