Породичне списатељске мануфактуре могу бити отужно незанимљиве – ако понављају добитну комбинацију унедоглед; уколико нова генерација не понови успех претходне, ове династије остаће немоћне и непримећене. Колико читалаца Стивена Кинга и Џона Апдајка уопште зна да су њихови синови и сами писци? Оца Кингслија и сина му Мартина, међутим, повезују управо по поетичкој различитости. За списатељску фирму „Ејмис и Ејмис” утаборене предрасуде једноставно не важе.

Пре готово две деценије, „Њујорк тајмс” објавио је запажен текст о најезди британских писаца који као несташни дечаци уживају у стилском замешатељству и постмодернистичкој пиротехници. Изазивање појмовног нереда био је њихов начин да се изборе са тешким темама историје, политике и друштвених превирања. Један у групи која је тада обећавала а данас хара литерарним тржиштем био је писац и публициста Мартин Ејмис, аутор Досијеа Рејчел, Новца, Информације, Путоказа времена, Ноћног воза.

Овај генерацијски колега Салмана Руждија, Ијана Мекјуена и Џулијана Барнса био је почетком деведесетих слављен због језичке свежине и пакосног демонтирања књижевних модела и конвенција, да би овог пролећа био прописно изгрђен зато што је Једанаести септембар свео на морално неприличну а Британцима, као, неразумљиву игру бројева уместо да истражује политичке и културне последице монструозног чина. Ислам је олако и дрско представио као „културу лишену радозналости”.

Дивљи дечак који је остарио а није се смирио постао је актуелан код нас ове јесени са својим најконтроверзнијим делом. У Лондонским пољима (Лагуна, 2008, превод Марка Младеновића)Ејмис користи хумор и хиперболичност да представи предапокалиптичну Енглеску. Колико се год разликовао од Џулијана Барнса, обојица су рецентније књижевне моделе „трампили” за класични енглески роман, пригрливши осамнаестовековну поетичку револуцију Свифта, Филдинга и Стерна. По Лондонским пољима ће добар књижевни полицајац открити и много отисака Набокова и Пинчона, много издајничких трагова њиховог присуства. Исто тако, Ејмисова „тлапња” о Једанаестом септембру Други план могла би се оправдати као ексцентрични омаж Свифтовом беспоштедном сарказму.

Лондонска поља уз Новац и Информацију образују такозвану лондонску трилогију: здруживање дела по месту радње треба прихватити врло условно. Централно место књижевног јунака у заплету такође је провизорно: замамна „жена без својстава” Никола Сикс трага апокалиптичне 1999. за својим убицом – рандеву са смрћу има петог новембра, на рођендан – све то на позадини скоре нуклеарне катастрофе и серије финансијских и емотивних превара. Жанровски подељен између пародије детективског романа и сатире о демонском граду, између фарсичне породичне историје и дистопије, између медитације о смрти и лажиране мистерије, стешњен између барокног израза и простаклука, роман Лондонска поља игра се симболиком изврнутих шестица, медијским терором, психолошком манипулацијом. Како објаснити да је један од јунака опседнут пикадом и порнографијом, изузев претпоставком да је то све што има од историје, културе и образовања? И како објаснити да је метафора „краја света” само удобан заклон за мистику писања прозе?

Ејмис је писац бројних опсесија – од секса, смрти и новца до еколошке катастрофе. Сваки његов роман је психолошки лавиринт у ком су жеље и одлуке гротескно предимензиониране, а аутор увек игра неку подмуклу, вишеструку игру са приповедачем и јунацима. Изманипулисани су сви, спасен нико.

Свет Лондонских поља је вечита теревенка, којој еколошко-метеоролошка катастрофа може бити само логичан наставак. У свету загађења и непогода, Југославија је дестинација за одмор из пакла, а на њеном небу крстаре лоптасте муње: леди Барнаби одлази са фиктивним пакет-аранжманом у хотел који једва да постоји, опскрбљена картом у једном правцу, мирно и послушно као да јој је бог узео памет. Под оптерећењем аутора који је и сатир и сатиричар, јунаци су изобличене карикатуре вођене хиром филдинговске персоне која их куша и мучи. Ситни ваћарош Кит Талент који је послао леди у трауматичну Југославију требало би да буде еталон ренесансног зликовца, али упркос занемаривању породице и неизлечивој неетичности, он је тек дечак разрогачених очију загледан у секс, злочин и трач. Његова обестрашћена суровост је безмало легендарна, баш као што је његов пандан, углађени припадник високих кругова Гај Клинч, готово лабораторијски наиван и трпељив, а Гајев син Мармадјук осамнаестомесечно чудовиште које руши, уједа и напаствује дадиље (!). Кључни приповедач, али никако и централни лик, јесте Самсон Јанг: име ејмисовски иронично, јер није ни снажан ни млад. Овај писац разорен болешћу трага за инспирацијом, желећи да напише детективски роман не о решавању убиства, већ о потрази за мотивом. Самсон Јанг се плете у радњу, коментарише је и усмерава јер само такав наметљив и ауторитативан приповедач може кормиларити причом о превареним преварантима, добричинама-мазохистима, женама које су једнако луде и лепе. Ејмис приповеда о свету без тежишта и моралног поретка, али би било превише поједностављено тврдити да је Гај Клинч „аристократа без виталности” који је од стварног света одвојен зидом новца и утицаја, или Китову и Николину аморалност објашњавати недостатком родитељске љубави.

На Лондонска поља смрт, превара и катастрофа долазе тачно по распореду; нико није поштеђен. Неваљали дечак британске прозе је једнако опор и немилосрдан према свима. По коме му то долази? Рецимо да га је родила традиција ерудиције и ироније, сабијена у три златна века енглеског романа.