Ono što se poslednjih desetak dana dešava u Srbiji i sa Srbijom ne sluti na dobro. Javno iskazivanje mržnje, neprijateljstva, ksenofobije, predrasuda i netolerancije prema onima koji ne dele našu seksualnu opredeljenost ili samo nose drugi dres, prebijanje stranaca u srcu Beograda, ubacivanje iz obesti zapaljene baklje u autobus pun putnika, zatrovana atmosfera u čitavom društvu – sve su to zloslutni znaci. Spontano naviru Geteovi stihovi iz Fausta:

A sad se vazduh utvarama tako napunio
Da niko ne zna kako bi se njima uklonio.

Kada sam pre mesec dana upozorio da niko nema prava da, kao da je ovo Divlji zapad, javno preti i uzima pravdu u svoje ruke, a posebno to važi za političare, koji, poput Velja Ilića, koriste govor mržnje i otvoreno prete čak i oružjem, neki su to upozorenje shvatili kao preterivanje. Od bahatog govora političara ništa manje nije opasno nazivati povorku ljudi koji se bore za ravnopravnost – „povorkom Sodome i Gomore“ (jer zna se šta im onda sledi). A na stadionu „Partizana“ mogao se nedavno iz hiljade grla čuti poklič: „Ubij pedera“, što je najdirektnije pozivanje na linč.

Zar je mogućno da se sve to shvata olako? Zaboravlja se da je sve zlo uvek i počinjalo upravo od verbalne agresije, od stigmatizacije, žigosanja protivnika. Etiketiranje „neprijatelja” nije tek bezazleno obeležavanje žrtve imenom, rečju, nego predstavlja jasan socijalni signal: lov na veštice je počeo. Znamo kako se nastavlja i kako se završava lov na veštice, svaki progon neistomišljenika. Možda treba da ponovimo lekciju.   

Kada se, dakle, neko prvo označi kao „jeretik”, „izdajnik”, „izrod” ili „Sotona”, „ludak”, on je tada isključen iz reda normalnih ljudi. Postaje nečovek, niže biće, „vaška”. A ko je dehumanizovan i demonizovan, taj je meta koju svako može nekažnjeno gađati. Slede masovna verbalna hajka, progon, šikaniranje, a onda i fizička agresija. Na kraju, sve se završava „čišćenjem” nepodobnih elemenata. Slede, dakle, logori, stratišta i istrebljenje drugačijih. Spaljivanje Sodome i Gomore.

 Na pitanje otkuda ovde i sada toliko netrpeljivosti i nasilja odgovor nije jednostavan.

Tranzicija i kriza nose hroničnu izloženost stresovima (nezaposlenost, beda, gubitak nade), te mnogi postaju nervozni, nezadovoljni, uplašeni i besni. A to vodi netrpeljivosti, mržnji i iskaljivanju gneva na marginalnim društvenim grupama (manjine, žene, homoseksualci). Osobe nesigurne, nezadovoljne, imaju izrazito nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom.

Ekstremne političke organizacije i neformalne grupe („navijači“) kapitalizuju nezadovoljstvo i zadovoljavaju potrebu za destruktivnošću pomeranjem agresivnosti (sa izvora osujećenja, na zamenski objekt), tj. traženjem „žrtvenog jarca” (neka društveno nemoćna grupa). Njima su neophodni neprijatelji da bi na njih usmerili nagomilani bes. „S psihološke tačke gledišta neprijatelj je dobar pronalazak u borbi za samoodržanje”, kaže cinično Kolakovski. Čoveku bez vlastitog identiteta, nesigurnom u svoju vrednost, koji je preplavljen „strahom od slobode” (Sartr), nedostaje neko ko je nezaštićen i na kome može nekažnjeno da iskali svoj bes. Antisemiti je životno potreban „neprijatelj” koga može da proganja i maltretira. Baš kao što je antisemiti potreban Jevrejin, tako je i frustriranom homofobu neophodan homoseksualac, te da ne postoji on bi ga izmislio. I kao što antisemitizam nije mišljenje, tako ni homofobija nije stav, već iracionalna, bolesna mržnja.  

Koji je efikasan lek za patološku mržnju i destruktivnost?

Kao što se požar ne gasi benzinom, tako se ni problem nasilja ne može rešiti, kako bi neki hteli, isključivo drakonskim kaznama, represijom i zabranama. Neophodno je jezik mržnje, osude, „zmijski jezik”, o kojem govori Maršal Rozenberg, zameniti „jezikom saosećanja”, razumevanja i poštovanja, ako hoćemo da konstruktivno rešavamo sukobe. Umesto stigmatizacije, jezika mržnje i nasilja, koji promovišu politički ekstremisti, potrebna nam je promocija drugačijeg kulturnog modela, a to je model nenasilne komunikacije.

Nama su sada možda više nego bilo šta drugo potrebni razum, strpljenje i tolerancija. A one koji misle da je u doba nasilja neukusno spominjanje „tolerancije” valja podsetiti da se ideja trpeljivosti (religiozne) u Evropi i rodila baš u vreme i zbog velikih ratova, kada su se žrtve pokolja preko noći preobraćale u dželate. Upravo u mračnom dobu bezumlja otkriven je jedini delotvoran protivotrov mržnji koja je vodila tragediji. Taj čudotvorni lek je tolerancija, prihvatanje postojanja i onih koji su drugačiji (verski ili etnički). Tolerancija i dijalog su jedini način civilizovanog prevazilaženja razlika u stavovima i konstruktivnog rešavanja sukoba različitih društvenih grupa, koje, htele to ili ne, moraju živeti zajedno. Tolerancija se kod nas pogrešno shvata kao znak slabosti. Naprotiv, netrpeljivost i slepa mržnja prema svemu različitom izraz su potisnutog osećanja nemoći, nesigurnosti i inferiornosti. A spremnost na razumno rešavanje sukoba, tolerancija, izraz je duhovne snage i znak moralne nadmoći.

Uz spremnost na mirno rešavanje konflikata, moraju se jasno povući granice tolerancije. Prema onima koji odbijaju dijalog, koji se brutalnim nasiljem zalažu za ostvarenje malignih ideja o etnički, verski i ideološki „čistoj Srbiji“, koji praktikuju ideologiju isključivosti i mržnje prema svima koji su drugačiji, prema takvima ne može biti „tolerancije“ ni u jednoj državi. Jer, ukoliko neko društvo toleriše militantne grupe i ne spreči njihovo delovanje, to će brzo dovesti do nekontrolisanog bujanja nasilja, koje će potkopati njegove temelje. 

Provale nasilja i primitivizma pokazuju da se nismo oslobodili autoritarnogmentaliteta, ksenofobije, predrasuda, ratničkog načina mišljenja i ponašanja. Proces demokratizacije zahteva ne samo normativne promene političkog i pravnog sistema, već podrazumeva i temeljni unutrašnji, mentalni, moralni, duhovni preobražaj ljudi. Uspostavljanje istinski demokratskog društva zahteva izgrađivanje novog kulturnog modela, sistema vrednosti, stavova, obrazaca mišljenja i ponašanja koji čine demokratsku političku kulturu.

U Srbiji je, dakle, potrebna obnova građanske svesti i izgradnja autentične demokratske političke kulture. Ovaj novi obrazac podrazumeva: racionalno i kritičko mišljenje, tolerantnost prema drugim uverenjima, intelektualnu i moralnu hrabrost,poštovanje druge ličnosti, itd.  

U ovom zamašnom i dugoročnom projektu utemeljenja obrazaca nove političke socijalizacije i izgradnje građanske političke kulture vodeću ulogu moraju preuzeti, pre svega, društvo i država, političke institucije i političari, a onda porodica, obrazovno-vaspitne ustanove, zatim, nevladine organizacije, masovni mediji,  posebno javni servis RTS, verske zajednice, kulturne ustanove, kulturni i javni delatnici itd.

Političari svojim primerom valja da budu uzor odgovornog i kulturnog ponašanja. Onaj ko zastupa javne interese građana, morao bi svojim delima da promoviše vrednosti demokratske političke kulture, a ne nekrofilne kulture mržnje, destrukcije i netrpeljivosti

Za uspeh ovog projekta odgovorni smo, u većoj ili manjoj meri, svi mi, građani Srbije.