Оно што се последњих десетак дана дешава у Србији и са Србијом не слути на добро. Јавно исказивање мржње, непријатељства, ксенофобије, предрасуда и нетолеранције према онима који не деле нашу сексуалну опредељеност или само носе други дрес, пребијање странаца у срцу Београда, убацивање из обести запаљене бакље у аутобус пун путника, затрована атмосфера у читавом друштву – све су то злослутни знаци. Спонтано навиру Гетеови стихови из Фауста:

А сад се ваздух утварама тако напунио
Да нико не зна како би се њима уклонио.

Када сам пре месец дана упозорио да нико нема права да, као да је ово Дивљи запад, јавно прети и узима правду у своје руке, а посебно то важи за политичаре, који, попут Веља Илића, користе говор мржње и отворено прете чак и оружјем, неки су то упозорење схватили као претеривање. Од бахатог говора политичара ништа мање није опасно називати поворку људи који се боре за равноправност – „поворком Содоме и Гоморе“ (јер зна се шта им онда следи). А на стадиону „Партизана“ могао се недавно из хиљаде грла чути поклич: „Убиј педера“, што је најдиректније позивање на линч.

Зар је могућно да се све то схвата олако? Заборавља се да је све зло увек и почињало управо од вербалне агресије, од стигматизације, жигосања противника. Етикетирање „непријатеља” није тек безазлено обележавање жртве именом, речју, него представља јасан социјални сигнал: лов на вештице је почео. Знамо како се наставља и како се завршава лов на вештице, сваки прогон неистомишљеника. Можда треба да поновимо лекцију.   

Када се, дакле, неко прво означи као „јеретик”, „издајник”, „изрод” или „Сотона”, „лудак”, он је тада искључен из реда нормалних људи. Постаје нечовек, ниже биће, „вашка”. А ко је дехуманизован и демонизован, тај је мета коју свако може некажњено гађати. Следе масовна вербална хајка, прогон, шиканирање, а онда и физичка агресија. На крају, све се завршава „чишћењем” неподобних елемената. Следе, дакле, логори, стратишта и истребљење другачијих. Спаљивање Содоме и Гоморе.

 На питање откуда овде и сада толико нетрпељивости и насиља одговор није једноставан.

Транзиција и криза носе хроничну изложеност стресовима (незапосленост, беда, губитак наде), те многи постају нервозни, незадовољни, уплашени и бесни. А то води нетрпељивости, мржњи и искаљивању гнева на маргиналним друштвеним групама (мањине, жене, хомосексуалци). Особе несигурне, незадовољне, имају изразито низак праг толеранције, пуне су потиснутог беса, те на најмању увреду реагују прекомерном агресијом.

Екстремне политичке организације и неформалне групе („навијачи“) капитализују незадовољство и задовољавају потребу за деструктивношћу померањем агресивности (са извора осујећења, на заменски објект), тј. тражењем „жртвеног јарца” (нека друштвено немоћна група). Њима су неопходни непријатељи да би на њих усмерили нагомилани бес. „С психолошке тачке гледишта непријатељ је добар проналазак у борби за самоодржање”, каже цинично Колаковски. Човеку без властитог идентитета, несигурном у своју вредност, који је преплављен „страхом од слободе” (Сартр), недостаје неко ко је незаштићен и на коме може некажњено да искали свој бес. Антисемити је животно потребан „непријатељ” кога може да прогања и малтретира. Баш као што је антисемити потребан Јеврејин, тако је и фрустрираном хомофобу неопходан хомосексуалац, те да не постоји он би га измислио. И као што антисемитизам није мишљење, тако ни хомофобија није став, већ ирационална, болесна мржња.  

Који је ефикасан лек за патолошку мржњу и деструктивност?

Као што се пожар не гаси бензином, тако се ни проблем насиља не може решити, како би неки хтели, искључиво драконским казнама, репресијом и забранама. Неопходно је језик мржње, осуде, „змијски језик”, о којем говори Маршал Розенберг, заменити „језиком саосећања”, разумевања и поштовања, ако хоћемо да конструктивно решавамо сукобе. Уместо стигматизације, језика мржње и насиља, који промовишу политички екстремисти, потребна нам је промоција другачијег културног модела, а то је модел ненасилне комуникације.

Нама су сада можда више него било шта друго потребни разум, стрпљење и толеранција. А оне који мисле да је у доба насиља неукусно спомињање „толеранције” ваља подсетити да се идеја трпељивости (религиозне) у Европи и родила баш у време и због великих ратова, када су се жртве покоља преко ноћи преобраћале у џелате. Управо у мрачном добу безумља откривен је једини делотворан противотров мржњи која је водила трагедији. Тај чудотворни лек је толеранција, прихватање постојања и оних који су другачији (верски или етнички). Толеранција и дијалог су једини начин цивилизованог превазилажења разлика у ставовима и конструктивног решавања сукоба различитих друштвених група, које, хтеле то или не, морају живети заједно. Толеранција се код нас погрешно схвата као знак слабости. Напротив, нетрпељивост и слепа мржња према свему различитом израз су потиснутог осећања немоћи, несигурности и инфериорности. А спремност на разумно решавање сукоба, толеранција, израз је духовне снаге и знак моралне надмоћи.

Уз спремност на мирно решавање конфликата, морају се јасно повући границе толеранције. Према онима који одбијају дијалог, који се бруталним насиљем залажу за остварење малигних идеја о етнички, верски и идеолошки „чистој Србији“, који практикују идеологију искључивости и мржње према свима који су другачији, према таквима не може бити „толеранције“ ни у једној држави. Јер, уколико неко друштво толерише милитантне групе и не спречи њихово деловање, то ће брзо довести до неконтролисаног бујања насиља, које ће поткопати његове темеље. 

Провале насиља и примитивизма показују да се нисмо ослободили ауторитарногменталитета, ксенофобије, предрасуда, ратничког начина мишљења и понашања. Процес демократизације захтева не само нормативне промене политичког и правног система, већ подразумева и темељни унутрашњи, ментални, морални, духовни преображај људи. Успостављање истински демократског друштва захтева изграђивање новог културног модела, система вредности, ставова, образаца мишљења и понашања који чине демократску политичку културу.

У Србији је, дакле, потребна обнова грађанске свести и изградња аутентичне демократске политичке културе. Овај нови образац подразумева: рационално и критичко мишљење, толерантност према другим уверењима, интелектуалну и моралну храброст,поштовање друге личности, итд.  

У овом замашном и дугорочном пројекту утемељења образаца нове политичке социјализације и изградње грађанске политичке културе водећу улогу морају преузети, пре свега, друштво и држава, политичке институције и политичари, а онда породица, образовно-васпитне установе, затим, невладине организације, масовни медији,  посебно јавни сервис РТС, верске заједнице, културне установе, културни и јавни делатници итд.

Политичари својим примером ваља да буду узор одговорног и културног понашања. Онај ко заступа јавне интересе грађана, морао би својим делима да промовише вредности демократске политичке културе, а не некрофилне културе мржње, деструкције и нетрпељивости

За успех овог пројекта одговорни смо, у већој или мањој мери, сви ми, грађани Србије.