ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЧИТАЧА, Хелен Лашон

Кад сам имала четрнаест година, моја сестра се одселила у Свазиленд у Африци. Неколико пута месечно добијала сам писмо од ње. У њима ми је опширно писала о свом животу професора на Универзитету у Лујенгу. У сваком писму ме је подстицала да читам књиге које је управо прочитала. Затим сам имала задатак да јој у писму напишем рецензије о њима и да их оценим. Тако сам са четрнаест година читала Исака Б. Сингера, Дорис Лесинг, Мерилин Френч, Михаила Булгакова и Вилијама Сомерсета Мома. Моја сестра је пет година живела у Африци. Приче о њеном животу и људима које је сретала промениле су моју представу о светуи навеле ме да пожелим да одем далекоиз малог града у коме сам одрастала.

Сестра ми је показала свет и заголицала моју машту, у књигама сам открила језик, игру речи и разна значења.Уз помоћ књижевноститакође сам схватила да ствари нису онакве какве изгледају, да је свет неухватљив, да не постоји једна истина и да добро и зло понекад постоје у једној истој особи.

Бицикл натоварен књигама

Неколико година раније, 1970, отворена је нова библиотека у малом граду у коме сам одрасла. Била је то ниска зграда од браон цигле, одмах поред реке која је протицала кроз град. Под је понегде био обложен меким теписима, а понегде лепим смеђим керамичким плочицама. На разним местима у згради архитекта је пројектовао мале издвојене кутке за читање, за једну до две особе. Сва читалачка местаимала су стаклену фасаду одпода до плафона према води. Одатле се лепо видела река.Библиотека је имала мали, интимни атријумкоји је такође имао поглед на воду. Говорник је стајаодоле, на дну атријумаокружен стрмимседиштима.Нова библиотекаје такође ималадечје одељење са намештајем који је савршено одговарао деци од седам година. Сав намештај на дечјем одељењубио је пресвучен црвеном меком кожом, као и онај у остаткубиблиотеке.Волела сам ту зграду тада, а и дан-данас је волим. Данас разумем зашто ме толико одушевљава– зграда јеосмишљеназа нас читаоце, кориснике, да би се ту добро осећали и били подстакнути да читамо. Док сам живела у родном граду,позајмљивала сам на тоне књига. Најмање два пута недељно одлазила бих оданде бициклом који је био натоварен књигама.Спадала сам у оне које у Шведској зову „гутачи књига”– дете које чита све што му падне под рукуи повремено бежи у свет књига да би побегло од досаде свакодневице.Кад ми се сестраодселилау Африку, моја пажња је прешла са дечјег на одељење за одрасле. Осећала сам се невероватно кад сам почела да бирам књиге за одрасле, а био је то и један од најзначајнијих показатеља да полако сазревам. Осећала сам се као велика.

Сећам се да су неке књиге из тог времена за мене биле веома важне. 1984 Џорџа Орвела, Господар мува Вилијама Голдинга и Убити птицу ругалицу Харпер Ли, описивале су мрачне стране човека, корумпирано друштво, нашу рањивост и наша ограничења. У једном даху сам прочитала научнофантастичну књижевност Дагласа Адамса и његову комедију

Аутостоперски водич кроз галаксију, а у исто време сам читала Свет по Гарпу Џона Ирвинга. Гутала сам књиге које су описивале живот жена, између осталих, оне Феј Велдон, Коре Сандел и Селме Лагерлеф, а касније и Анаис Нин. Међу омиљене шведске писце спадала је Керстин Екман, која је написалароманиз четириделао животу жена у малом шведском граду у време индустријализације. Кад је приповедала о животу жена мешала је бедуимуку са хумором и сатиром, а из женске перспективе описала и развој шведског друштва уопште.

Књиге у библиотеци су ми у оно времеделовалекао слика света у малом. Желела сам да читам и учим о том свету, а у исто време ми је живот у малом граду постао тесан.Књижевност ињегове бесконачнемогућностипостали су појам живота какав сам желела за себе. Као да су ми те књиге довикивале:„Изађи и живи свој живот!” „Постани сопствени приповедач!” Почела сам да верујемда ћу успети да створим своју причу, свој живот,онако како писцистварајусвоје.

Реченице на срцу

Касније у животу почело је да ме занима шта речи у ствари значе и како им се значење мења када се спајају у реченице, које се онда нижу у приповести. Писац Орхан Памук је у свом предавању поводом Нобелове награду у Шведској академији 2006. веома чулно описаорад с речима: „За нас писце речи су основна грађа. Додирујемо их и опажамоњиховемеђусобнеодносе, понекад их посматрамо издалека,понекад као да их милујемо прстима и врхом оловке, одмеравамо их,да би их потомреч по реч, годинама и све упорније, стрпљиво и с великом, надом стављали на право место. Тако изграђујемо неке нове светове”.

Овакво опчињена речима и њиховим значењем, кренула сам у лов на књижевност. Почела сам да скупљам цитате који су ми нешто значили,записујући их у своје свеске. Често су реченице биле веома поетичне. Неке од њих су за мене билеод животног значаја,подсећале су мена важне ствари у животу, на комично и на трагично. Различити цитати су увек били присутни кад сам доносила најважније одлуке у свом животу.Лежали су ми, понекад годинама, на срцу. Њихова улога је била да сачекају док не постану моја истина. Нису ме пуштали док нису постали део мене и моје стварности.

Пре неколико месеци прочитала сам књигу добитнице Нобелове награде Херте Милер, Све што имам носим са собом (у оригиналу, Atemschaukel). У књизи описује управо то – значај реченица за нечији живот. То је невероватна књига у којој ми се чини да је књижевница веома брижљивобирала речи за причу.У књизи се приповеда о младом Румуну који је припадаонемачкој језичкој мањини, и који је након уласка Црвене армије у Румунију 1944. депортован у радни логор у Совјетском Савезу. У књизи је описан његов полазак и реченица која ће га током пет година одржати у животу. „Сео сам за сто и чекао поноћ. И поноћ је дошла, али патрола је каснила. Морао сам три сата да чекам. Једва сам издржао. Онда су стигли.Мајка ми јепридржалакапутобрубљен сомотом,и ја сам се увукао у њега. Плакала је. Навукао сам зелене плетене рукавице. Напољу, у предсобљу, тачно тамо где је мерач гаса, баба ми је рекла: ЗНАМ ДА ЋЕШ СЕ ВРАТИТИ. Ову реченицу нисам намерно сачувао у својој глави. Понео сам је у логор ни не знајући то. Нисам имао појма да ме прати. Али таква реченица живи свој живот.Деловалајеу мени више од свих књига које сам понео са собом.ЗНАМ ДА ЋЕШ СЕ ВРАТИТИ. Постала је саучесниклопате мог срца ипротивник анђела глади.То могу да кажем, пошто сам се вратио. Таква реченица те одржава у животу.”

Никад не знамо када ће се појавити књига или реченица која ће за нас бити пресудна. Баш као што се неким књигама стално враћамо, тако и неке речи могу читавог живота да нас прате.

Са шведског превела Славица Агатоновић