Prvo što mi je palo na pamet kada sam čula tužnu vest da je umro moj prijatelj, kolega, moj komšija i moj mladalački idol – Momo Kapor, bilo je – kako će ga sada svi voleti. I, kako odvratna, nemilosrdna beogradska čaršija pristaje da voli i da oda počast najtalentovanijima, najzanimljivijima i najneposlušnijima tek kad su na samrtničkoj postelji ili kada umru. Momin život je upravo primer za ovu tragičnu paradigmu.

Jedan ovdašnji medij, notoran po svojoj patološkoj mržnji prema neistomišljenicima, požurio je da Momin život oblepi jednom jedinom etiketom – srpski nacionalista. Kao da će to, što se zarad nagrada, grantova i počasti Velikog Brata nije odrekao sopstvenog doživljaja sveta, biti jedno što opisuje život i dela jednog velikog umetnika.

Momo Kapor, taj izuzetni hroničar naših života, naše svakodnevice, pisao je literaturu koja je izgradila čitave generacije na ovim prostorima – dok su drugi pisali o mrtvima, on je pisao o živima – dok su drugi slavili smrt, on je slavio život.

Dok se kod drugih pila rakija – brlja, kod njega se pio viski i vino. Dok je u knjigama etabliranih pisaca, ovenčanih nagradama koje su uvek imale partijsko-rođački prizvuk, bilo mržnje, kod Mome je lepršala ljubav. Dok su kod drugih žene bile prsate – kod Mome su to bile devojke finih malih grudi.

Dok su se kod drugih po stranicama vrzmali brkati partijski komesari, koji tragaju za istinom revolucije i socijalističkog samoupravljanja i koji su zbog toga privlačili pažnju i divljenje u marksističkim centrima, kod Mome su se po Dubrovniku i Njujorku, u Beogradu i Parizu, u farmerkama, šetali umetnici i intelektualci koji tragaju za ljubavlju i smislom života, u neprestanom bekstvu od starosti i prosečnosti.

Dok se u knjigama drugih razlivao mrak serioznosti i dosade, kod Mome caruju humor, lepota, i seta. Kao na njegovim crtežima, to je Ada Ciganlija, to su mornari, to su devojke sa kosama žalosnih vrba, slikari opčinjeni džezom, džezeri obasjani poezijom, čitav jedan svet koji svedoči o lepoti trenutka koji upravo prolazi.

Najčitaniji srpski pisac, koji je promenio ovdašnju književnu scenu, uvek je proglašavan „lakim”, i taj omalovažavajući epitet nosio je sa šarmom i osmehom – jedinim oružjem protiv gluposti i pretencioznosti. Težina se u srpskoj literaturi i onda, pre trideset godina, isto kao i danas, merila jedino dosadom. Bio je prvi ovdašnji bestseler pisac, i to mu nisu mogli oprostiti.

To što je čitave generacije naučio da vole knjige, i sa tim u vezi – da vole život, to što njegov uspeh i obožavanje publike nije bilo u vezi sa partijom, lektirom, moralno-političkom podobnošću, to što nije pripadao nikakvim partijsko-književnim kružocima, to što je proputovao svet, što nikada nije bio član Partije, to što je bio srpski Hemingvej, i Selindžer, i Kundera i Bukovski, i Vilijam Sarojan, to ovde nije bilo dovoljno. To što je bio drugačiji – to ga je, paradoksalno, u ovoj zloj čaršiji koja obožava prosečne učinilo autsajderom.

To što svoju književnu slavu, poput mnogih drugih, nije napravio vređajući Dobricu Ćosića – onda kada je to donosilo mnogo književno-političkih poena i garantovalo književne nagrade, to što se nikada nije gurao da uđe u SANU, to što ga nema u školskoj lektiri, to što je njegova podrška „srpskoj stvari” od njega učinila laku metu za svakog politički korektnog kritičara, nikako neće umanjiti njegovo ogromno mesto u srpskoj literaturi.

Bio je gospodin, i džentlmen. Znate kako se kaže? Kukavice umiru mnogo puta, a častan čovek samo jednom.

U mojoj biblioteci stoje njegove knjige. Rasla sam na njegovim pričama. Uz Momu Kapora Beograd je bio lepši grad.

Kad je umirala, Frida Kalo je izgovorila: „Nadam se da će putovanje biti radosno i da se nikada neću vratiti.”

Momo je imao razloga da kaže isto to, ali nije rekao.

Više je voleo nas nego mi njega.