Ona je mlada, vesela i lepa. Peva kapriciozno, svira virtuozno, piše nesputano. Njen kontrabas je dva puta veći od nje, a muzički partneri dva puta stariji. Džez svet ne mora da brine za budućnost. Njeno ime je nada.

Esperanca Spolding je najveća nada džeza u godišnjoj anketi Jazz Journalist Association. Rođena je pre 25 godina u Portlandu, Oregon. Odgojila ju je majka, čije je multikulturalno poreklo (velško, špansko i indijansko), uz očevo afroameričko, neumitno uticalo na bogatstvo njenih budućih inspiracija. Kada je na televiziji videla Jo Jo Ma, mami je (pogrešno) rekla da bi volela da svira violinu. Ubrzo je bila dovoljno dobra da uđe u lokalni kamerni orkestar.

„Mama me je pustila da poludim“, kaže. „Osim violine svirala sam i klavir, a onda sam htela da uđem u duvački orkestar i – nabavila mi je klarinet. A kada sam čula ’Peća i vuk’ zaljubila sam se u obou i uskoro dobila novu igračku. Sa petnaest godina sam uhvatila kontrabas i svet džeza se za mene odjednom otvorio. Skoro istovremeno sam prosvirala džez, a da nisam znala šta zapravo radim!“  

Danas njeni uticaji pokrivaju oba sveta. Klasika: „Šostakovič, a potom, kad sam već svirala bas, Stravinski. Za razliku od većine repertoara u kojima bas deonice nisu toliko zanimljive, njegova ’Petruška’ bila je zaista zabavna za bas.” Džez: „Među kontrabasistima najpre Liroj Vinegar, pa Skoti Lafaro, Slem Stjuart i, naravno, Rej Braun. Među duvačima Džo Henderson, Edi Heris, Vejn Šorter... A ploča koja me je zaista okrenula džezu je Majlsova ’Kind of Blue’.“

Dodaje da je u tinejdžerskim godinama otkrila klasični rok. Na listi omiljenih su Sem Kuk, Džimi Hendriks, The Doors, Nirvana, Green Day, Everclear, Counting Crowes... Kratko je radila sa portlandskim bendom Noise For Pretend. „Portland je pun muzičara i stalno su organizovani džem-sešni. Mogao si da odeš kod nekog kući i da sviraš. Ili da vidiš kako drugi sviraju u koncertnim dvoranama, ili u školama.“

Sa šesnaest godina upisala je Portlandski univerzitet, ali je ubrzo konkurisala i na bostonskom Berkli koledžu, gde je primljena sa punom stipendijom. „Pre Berklija, moja iskustva bila su putem sluha – ništa nisam znala o teoriji, harmoniji, čak ni o istoriji džez muzike. Shvatila sam da ima toliko toga što bi morala da naučim... U školi sam srela ljude sa raznih strana sveta – iz Japana, Brazila, Afrike, Evrope. Dobar prijatelj mi je slovenački saksofonista Jure Pukl. Iskreno, ne znam da li sam baš svesno želela da otkrivam svetsku muziku. Radila sam svoju stvar, ali sam putem osmoze upila raznovrsne zvukove.“  

Po diplomiranju, u dvadesetoj godini postala je najmlađi predavač u istoriji koledža: „Neverovatna počast, a odmah i pitanje – šta ću sad? Nisam osećala da imam nešto posebno da kažem, pošto ni ja još uvek ne znam šta radim. Niko od nas to ne zna. Ali dobro, studenti su moji vršnjaci, možda ja najbolje mogu da im pomognem u rešavanju problema? Šta je na našem putu? Kako ćemo se suočiti sa tim i zaista napredovati?“

Prvi album „Junjo“ (2006) dočekale su ujedinjene pohvale kritike i publike, kao i pozivi za najprestižnije svetske festivale. „U suštini, to je samo prilika da delujem na širem prostoru. Ja se nisam promenila“, tvrdi Esperanca. „U Portlandu sam pisala muziku za kamerni orkestar, u Bostonu sam grebala na sve strane da nastupam sa svojim bendom i sve vreme imala želju, jednu osnovnu želju – da sviram novu muziku. Jedina razlika je što smo bolje plaćeni i više putujemo.“

Skiciramo kreativni portret... Komponovanje: „Nekad imam zavodljivi, lepljiv i zarazan groove kao katalizator za pesmu. Drugi put čujem neku melodiju, motiv, pa izgradim kompoziciju oko toga. Ili me zainteresuje nemuzička ideja koju poželim da pretočim u reči.“ Omiljene teme: „Raznovrsne. Jedna od pesama je o mom Portlandu, druga o osmehu, treća o suncu – sve su to metafore za odnose među ljudima koje stalno iskušavamo.“ Izbor tuđeg materijala: „Muzika Vejna Šortera je uvek izazov. A ’Body and Soul’ veoma volim, pa sam poželela da nešto originalno uradim sa njom, kako bih izrazila svoju ličnost. Zato smo je prepevali na španski.“ Prezentacija: „Cilj je da imamo groove, da možemo da izrazimo sebe i da postoji element improvizacije, ali tako da svi razumeju šta se dešava i da mogu da uživaju.“

Kako vidi razlike između klasičnog i džez sveta? „Svet u kom sam ja živela kao klasični violinista bio je veoma limitiran. Sa basom u džez svetu, osetila sam mnogo više slobode. Slobode izraza, zvukova, fraziranja i artikulacije, slobode u istraživanju. Glavna reč koja mi dolazi u misli jeste – sloboda.“ Manifestacija te slobode je sigurno i manični tribalni ples na sceni, mada Esperanca tvrdi da to nesvesno radi: „Kao da mi se sve pomuti pred očima kad krene svirka! Videla sam snimak i bila sam totalno zbunjena. Isuse, zar se ja ovako ponašam dok sviram? Užas!“

Kalendar je prepun susreta sa slavnim kolegama. Posle prvog semestra na Berkliju krenula je na turneju sa pevačicom Peti Ostin. Pre tri godine gostovala je na albumu kralja električnog basa Stenlija Klarka. Ove zime čeka je niz koncerata sa Mekoj Tajnerom, a takođe je stalni član sastava US5, koji vodi Džo Lovano: „On je jedan od mojih omiljenih muzičara, slobodan da sebe izrazi potpuno slobodno. I sjajan vođa benda, jer ima neizmerno poverenje u svakog muzičara.“

Na polju solo karijere sama sebe stalno iskušava ozbiljnijim izazovima. Posle debija u triju, na drugom albumu „Esperanza“ (2008) dodaje gitaristu, Rikarda Fogta: „Nisam želela drugi harmonski instrument, već dva nova glasa – njegova gitara pretežno ima linijsku ulogu, a i on odlično peva.“ Na tome se neće zaustaviti: „U proleće mi izlazi novi album, sa dva različita benda – jedan je sa duvačima, a drugi sa gudačima. Idealno bi bilo da oba vodim po svetu, po mogućnosti u isto vreme...“ Deceniju odrastanja završila je kao odabrani gost Baraka Obame na dodeli Nobelove nagrade za mir 10. decembra u Oslu. U deceniji koja počinje, put na sam vrh joj je otvoren.