Она је млада, весела и лепа. Пева каприциозно, свира виртуозно, пише неспутано. Њен контрабас је два пута већи од ње, а музички партнери два пута старији. Џез свет не мора да брине за будућност. Њено име је нада.

Есперанца Спoлдинг је највећа нада џеза у годишњој анкети Jazz Journalist Association. Рођена је пре 25 година у Портланду, Орегон. Одгојила ју је мајка, чије је мултикултурално порекло (велшко, шпанско и индијанско), уз очево афроамеричко, неумитно утицало на богатство њених будућих инспирација. Када је на телевизији видела Јо Јо Ма, мами је (погрешно) рекла да би волела да свира виолину. Убрзо је била довољно добра да уђе у локални камерни оркестар.

„Мама ме је пустила да полудим“, каже. „Осим виолине свирала сам и клавир, а онда сам хтела да уђем у дувачки оркестар и – набавила ми је кларинет. А када сам чула ’Пећа и вук’ заљубила сам се у обоу и ускоро добила нову играчку. Са петнаест година сам ухватила контрабас и свет џеза се за мене одједном отворио. Скоро истовремено сам просвирала џез, а да нисам знала шта заправо радим!“  

Данас њени утицаји покривају оба света. Класика: „Шостакович, а потом, кад сам већ свирала бас, Стравински. За разлику од већине репертоара у којима бас деонице нису толико занимљиве, његова ’Петрушка’ била је заиста забавна за бас.” Џез: „Међу контрабасистима најпре Лирој Винегар, па Скоти Лафаро, Слем Стјуарт и, наравно, Реј Браун. Међу дувачима Џо Хендерсон, Еди Херис, Вејн Шортер... А плоча која ме је заиста окренула џезу је Мајлсова ’Kind of Blue’.“

Додаје да је у тинејџерским годинама открила класични рок. На листи омиљених су Сем Кук, Џими Хендрикс, The Doors, Nirvana, Green Day, Everclear, Counting Crowes... Кратко је радила са портландским бендом Noise For Pretend. „Портланд је пун музичара и стално су организовани џем-сешни. Могао си да одеш код неког кући и да свираш. Или да видиш како други свирају у концертним дворанама, или у школама.“

Са шеснаест година уписала је Портландски универзитет, али је убрзо конкурисала и на бостонском Беркли колеџу, где је примљена са пуном стипендијом. „Пре Берклија, моја искуства била су путем слуха – ништа нисам знала о теорији, хармонији, чак ни о историји џез музике. Схватила сам да има толико тога што би морала да научим... У школи сам срела људе са разних страна света – из Јапана, Бразила, Африке, Европе. Добар пријатељ ми је словеначки саксофониста Јуре Пукл. Искрено, не знам да ли сам баш свесно желела да откривам светску музику. Радила сам своју ствар, али сам путем осмозе упила разноврсне звукове.“  

По дипломирању, у двадесетој години постала је најмлађи предавач у историји колеџа: „Невероватна почаст, а одмах и питање – шта ћу сад? Нисам осећала да имам нешто посебно да кажем, пошто ни ја још увек не знам шта радим. Нико од нас то не зна. Али добро, студенти су моји вршњаци, можда ја најбоље могу да им помогнем у решавању проблема? Шта је на нашем путу? Како ћемо се суочити са тим и заиста напредовати?“

Први албум „Junjo“ (2006) дочекале су уједињене похвале критике и публике, као и позиви за најпрестижније светске фестивале. „У суштини, то је само прилика да делујем на ширем простору. Ја се нисам променила“, тврди Есперанца. „У Портланду сам писала музику за камерни оркестар, у Бостону сам гребала на све стране да наступам са својим бендом и све време имала жељу, једну основну жељу – да свирам нову музику. Једина разлика је што смо боље плаћени и више путујемо.“

Скицирамо креативни портрет... Компоновање: „Некад имам заводљиви, лепљив и заразан groove као катализатор за песму. Други пут чујем неку мелодију, мотив, па изградим композицију око тога. Или ме заинтересује немузичка идеја коју пожелим да преточим у речи.“ Омиљене теме: „Разноврсне. Једна од песама је о мом Портланду, друга о осмеху, трећа о сунцу – све су то метафоре за односе међу људима које стално искушавамо.“ Избор туђег материјала: „Музика Вејна Шортера је увек изазов. А ’Body and Soul’ веома волим, па сам пожелела да нешто оригинално урадим са њом, како бих изразила своју личност. Зато смо је препевали на шпански.“ Презентација: „Циљ је да имамо groove, да можемо да изразимо себе и да постоји елемент импровизације, али тако да сви разумеју шта се дешава и да могу да уживају.“

Како види разлике између класичног и џез света? „Свет у ком сам ја живела као класични виолиниста био је веома лимитиран. Са басом у џез свету, осетила сам много више слободе. Слободе израза, звукова, фразирања и артикулације, слободе у истраживању. Главна реч која ми долази у мисли јесте – слобода.“ Манифестација те слободе је сигурно и манични трибални плес на сцени, мада Есперанца тврди да то несвесно ради: „Као да ми се све помути пред очима кад крене свирка! Видела сам снимак и била сам тотално збуњена. Исусе, зар се ја овако понашам док свирам? Ужас!“

Календар је препун сусрета са славним колегама. После првог семестра на Берклију кренула је на турнеју са певачицом Пети Остин. Пре три године гостовала је на албуму краља електричног баса Стенлија Кларка. Ове зиме чека је низ концерата са Мекој Тајнером, а такође је стални члан састава US5, који води Џо Ловано: „Он је један од мојих омиљених музичара, слободан да себе изрази потпуно слободно. И сјајан вођа бенда, јер има неизмерно поверење у сваког музичара.“

На пољу соло каријере сама себе стално искушава озбиљнијим изазовима. После дебија у трију, на другом албуму „Esperanza“ (2008) додаје гитаристу, Рикарда Фогта: „Нисам желела други хармонски инструмент, већ два нова гласа – његова гитара претежно има линијску улогу, а и он одлично пева.“ На томе се неће зауставити: „У пролеће ми излази нови албум, са два различита бенда – један је са дувачима, а други са гудачима. Идеално би било да оба водим по свету, по могућности у исто време...“ Деценију одрастања завршила је као одабрани гост Барака Обаме на додели Нобелове награде за мир 10. децембра у Ослу. У деценији која почиње, пут на сам врх јој је отворен.