S pažnjom čitam celu „Politiku”, a posebno subotnji Kulturni dodatak. Redovno pratim kritičke tekstove Z. Pakovića i, iako se ponekad ne slažem s njim, u osnovi prihvatam kritički ton i stil kojim analizira neke lažne vrednosti i pseudoveličine naše kulture. U poslednja dva broja Paković je uverljivo razotkrio da iza nekih visokih tiraža ne stoji stvarna književna vrednost, već je neke romane s pravom uvrstio u tzv. paraliteraturu.

U Dodatku od 16. januara, pak, na udarnom mestu, objavljen je, pod naslovom „Srpska agora”, tekst koji odudara od ovakve orijentacije našeg najstarijeg i najuglednijeg lista.

Tu je toliko nekritičkog preterivanja u ocenama da sam pomislio kako sam uzeo „Politiku” od pre petnaest godina, počev od samog naslova: bez dovoljno pokrića autor proglašava beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju – središtem kulturnog života u Srbiji ili, prema grčkom uzoru, agorom, glavnim trgom u državi. Zatim, petnaestogodišnjica se pogrešno proglašava za jubilej, iako to nikako ne može biti (ni po Grcima, ni po starim Rimljanima, od kojih je pozajmljen termin jubilej). Potom, adresa Centra gromoglasno se promoviše u „oazu normalnosti”, što je izvučeno i u podnaslov! Zatim se nekritički tvrdi da su glasovi iz Centra spasili čast Srbije! Umesto bilo kakvih argumenata – teško ih je naći za ovolika preterivanja – autor citira nekoliko pasusa iz intervjua direktorke Centra datog drugim novinama, ne „Politici”!

Ne sporim doprinos Centra za kulturnu dekontaminaciju, ali mi je poznato da je na njegov rad bilo i kritičkih opaski. Autor priloga u „Politici” je bar trećinu tog petnaestogodišnjeg perioda proveo u inostranstvu, na diplomatskim i drugim dužnostima. Možda su mu promakle te činjenice. Ipak, on s razlogom podržava one koji kritički misle, sumnjaju u večne istine, svedočenja iz različitih uglova i iznošenje različitih pogleda na putu do istine. Od tog raznoglasja u njegovom tekstu nema ni trunke, pa ni u oceni perioda koji je prethodio pojavi Centra, i razlozima zbog kojih je počela njegova delatnost; u trećem pasusu, na drugom stupcu priloga, autor opet nekritički piše da je duhovni standard Srbije pre četvrt veka – dakle, u vreme službenog i praktičnog jednoumlja – bio visok i zasluživao poštovanje...

Parafrazirajući jednu rečenicu iz tog nekritičkog prikaza rada Centra (kome želim dalje uspehe i nove programe), rekao bih da je od tog „materijala nadrealnosti” sagrađen i potonji period u razvoju društva, pa i ovaj pokušaj vaspostavljanja novog jednoumlja.

Žao mi je što je povod mom tekstu prilog darovitog i plodnog pisca, i voleo bih da u budućim analizama našeg kulturnog i društvenog života bude manje apologeta a više oštar i argumentovan kritičar.