С пажњом читам целу „Политику”, а посебно суботњи Културни додатак. Редовно пратим критичке текстове З. Паковића и, иако се понекад не слажем с њим, у основи прихватам критички тон и стил којим анализира неке лажне вредности и псеудовеличине наше културе. У последња два броја Паковић је уверљиво разоткрио да иза неких високих тиража не стоји стварна књижевна вредност, већ је неке романе с правом уврстио у тзв. паралитературу.

У Додатку од 16. јануара, пак, на ударном месту, објављен је, под насловом „Српска агора”, текст који одудара од овакве оријентације нашег најстаријег и најугледнијег листа.

Ту је толико некритичког претеривања у оценама да сам помислио како сам узео „Политику” од пре петнаест година, почев од самог наслова: без довољно покрића аутор проглашава београдски Центар за културну деконтаминацију – средиштем културног живота у Србији или, према грчком узору, агором, главним тргом у држави. Затим, петнаестогодишњица се погрешно проглашава за јубилеј, иако то никако не може бити (ни по Грцима, ни по старим Римљанима, од којих је позајмљен термин јубилеј). Потом, адреса Центра громогласно се промовише у „оазу нормалности”, што је извучено и у поднаслов! Затим се некритички тврди да су гласови из Центра спасили част Србије! Уместо било каквих аргумената – тешко их је наћи за оволика претеривања – аутор цитира неколико пасуса из интервјуа директорке Центра датог другим новинама, не „Политици”!

Не спорим допринос Центра за културну деконтаминацију, али ми је познато да је на његов рад било и критичких опаски. Аутор прилога у „Политици” је бар трећину тог петнаестогодишњег периода провео у иностранству, на дипломатским и другим дужностима. Можда су му промакле те чињенице. Ипак, он с разлогом подржава оне који критички мисле, сумњају у вечне истине, сведочења из различитих углова и изношење различитих погледа на путу до истине. Од тог разногласја у његовом тексту нема ни трунке, па ни у оцени периода који је претходио појави Центра, и разлозима због којих је почела његова делатност; у трећем пасусу, на другом ступцу прилога, аутор опет некритички пише да је духовни стандард Србије пре четврт века – дакле, у време службеног и практичног једноумља – био висок и заслуживао поштовање...

Парафразирајући једну реченицу из тог некритичког приказа рада Центра (коме желим даље успехе и нове програме), рекао бих да је од тог „материјала надреалности” саграђен и потоњи период у развоју друштва, па и овај покушај васпостављања новог једноумља.

Жао ми је што је повод мом тексту прилог даровитог и плодног писца, и волео бих да у будућим анализама нашег културног и друштвеног живота буде мање апологета а више оштар и аргументован критичар.