Knjige su mi, uvek, bile značajnije od realnog sveta. Svi moji prijatelji i sapatnici sa robije, pamte stražare, vaspitače, direktore KP domova. Ja ne, nažalost, ali se odlično sećam knjiga koje sam tamo pročitao.

Jedna od njih je Orvelova „1984”. U to vreme sam sedeo u Požarevcu, u zatvoru; tamo je bila grupa albanskih političkih zatvorenika, među kojima i Adem Demaći koji je tada bio prvi romanopisac kosovskih Albanaca. U to vreme Albanija je bila prokineska, i on je bio maocetungovac. I njega sam upoznao sa tom knjigom. Kasnije je on, u jednoj svojoj knjizi, kad je već bio na slobodi, posle 27 godina zatvora koje je izdržao, napisao da je Orvelova „1984”učinila da postane demokrata, i prestane da bude dogmatički komunista. Pa je onda došla knjiga Georgi Mejera. „Svetlo u noći”, pa knjiga Viktora Trostnjikova, ruskog filozofa, „Misli pred zoru”... I „Majstor i Margarita” Mihajla Bulgakova. Tada sam se nalazio u samici, već sedam meseci sam proveo u izolaciji u Centralnom zatvoru. Majka mi je tada donosila knjige u Centralni zatvor, i knjigu su propustili, jer bila je na ruskom izdata u Moskvi, a nije politička, ništa sumnjivo.

Poslednja knjiga koja me je potresla, a koju sam posle nekoliko štrajkova glađu, već u Mitrovici, dobio, bila je Stari i Novi zavet, koju Boris Pasternak naziva beležnicom čovečanstva.

Knjige su bile podsticaj ne samo mog unutrašnjeg duhovnog i intelektualnog razvoja, nego su direktno uticale na moj život. Naime, 1964. već sam bio izabran za asistenta na Filozofskom fakultetu u Zadru, gde sam predavao modernu rusku književnost, rusku i sovjetsku, i pripremao doktorat o Dostojevskom. I te godine, poslali su me, u okviru programa kulturne razmene između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, na pet nedelja u Moskvu, a neko je došao na Zagrebački univerzitet na isto vreme.

Kada sam otišao tamo, a to je bila poslednja godina Nikite Hruščova, to je bio vrhunac liberalizma. Nikita Hruščov je bio nekakva preteča Gorbačova i perestrojke. Tog leta su jugoslovenski pevači, muzičari, preplavili Moskvu.

Tada sam pisao jednom nedeljno članke za zagrebački „Telegram”, nedeljni list, o ruskoj književnosti, o sovjetskim časopisima, o ovom, onom. Iz šale, jednom sam napisao recenziju tek izašle knjige Nikite Hruščova, „O visokoj ulozi književnosti u umetnosti”, njegovih govora o književnosti u umetnosti gde on napada moderniste. Članak se zvao „U tradiciji Pisareva” i poslao tekst, takođe u šali, redakciji, misleći da ga neće štampati. Pisarev je bio preteča „socijalističkog realizma” u 19.veku, te se pamti po rečima koje je napisao da „škripa taljiga koje dovlače hleb gladnom čovečanstvu ima veću umetničku vrednost nego muzika Mocarta ili stihovi Puškina”.  Međutim, urednik tadašnjeg „Telegrama” Mirko Božić bio je negde na odsustvu, a njegov zamenik, znajući da mene stalno štampaju u „Telegramu”, to je štampao.

Alo, Kremlj!

I, kada sam stigao u Sovjetski Savez, očito su tamo mislili da sam ja neki važanpartijski čovek kome dozvoljavaju da piše o Hruščovu takve stvari. I dozvoljavaju mi da se sretnem sa bilo kim, iako je zvanični Savez sovjetskih pisaca predložio da me poveže samo sa dvojicom pisaca. Za mesec dana ne mogu više od dvojice da organizuju! U to vreme u Moskvi su bili kiosci na svakom koraku, gde ste mogli prema imenu i godini rođenja da dobijete nečiji broj telefona, a možda i adresu, za pet kopejki. I ja počnem da telefoniram.

Tako i tako, pišem o ruskoj, sovjetskoj književnosti, predajem, to i to, možemo li da se vidimo. Tako sam sreo, posetio oko 25 pisaca. Između ostalih, i Leonida Leonova, Ilju Erenburga. Onda sam se obezobrazio: pošto sam pisao o Hruščovu, počeo sam telefonom da zovem Kremlj, od jednog do drugog sekretara, trećeg, četvrtog... Najzad, dođem do nekog sekretara u Hruščovljevom kabinetu: Kažem, tako i tako, nedavno sam napisao članak o knjizi tovarišča Hruščova, pa bih rado uzeo od njega intervju, o problemima umetnosti i književnosti. Prođe tri dana, taj sekretar mi telefonira u hotel, i užasno ljubazno kaže – juče se vratio Nikita Sergejevič iz Kijeva i primiće vas da razgovarate, međutim, traži da dobijete od Jugoslovenske ambasade saglasnost. Naravno, otrčim odmah u ambasadu, a tamo se uhvate za glavu:

Pa vi ste ludi, znate šta ste učinili, ko je vama dozvolio da se obraćate Hruščovu, da idete da posećujete ove pisce izvan Saveza sovjetskih pisaca, platićete vi kad se vratite u Jugoslaviju! Veoma sam se uplašio od takve neočekivane reakcije i telefonirao sam sekretaru Hruščova da ne mogu dobiti podršku Jugoslovenske ambasade za intervju, jer pišem za nedeljnik koji nije državni organ. Idućeg jutra neočekivano sekretar me je opet pozvao telefonom i rekao da će me Nikita Sergejevič ipak primiti i dati intervju ukoliko moj list („Telegram”) pošalje pismenu potvrdu da će štampati taj intervju. Dugo sam razmišljao ali, nisam ni telefonirao u Zagreb. Sledećeg dana saopštio sam Hruščovljevom sekretaru da „Telegram” ne može unapred dati garanciju, ne videvši tekst. Sekretar je izrazio žaljenje i pozdravili smo se računajući da se više nećemo čuti.

Idućeg jutra, opet zazvoni telefon oko osam ujutru i opet mi isti sekretar saopštava da je Nikita Sergejevič odlučio da će mi svakako dati intervju, ukoliko ja lično dam pismenu garanciju da će intervju biti štampan u jugoslovenskoj štampi bez ijedne promenjene reči. Uplašio sam se i odgovorio sekretaru Hruščova da nikakve garancije ne mogu dati. Više mi se nije javljao, a ja sam posle dva dana otputovao. Kasnije, naročito u zatvoru, gde sam zbog svojih knjiga i članaka proveo u dva navrata, sve u svemu, oko sedam godina, jezivo sam se žderao zbog toga što sam se u onom momentu u Moskvi uplašio. Intervju sa Hruščovom krunisao bi moje „Leto moskovsko”! Očito je bilo važnih razloga zbog čega je u onom trenutku, tri meseca pred pad sa vlasti, Nikita Sergejevič Hruščov, treći po redu diktator moćnog Sovjetskog Saveza, želeo da mu jugoslovenska štampa objavi intervju.

Jesen zatvorska

Knjiga zbog koje sam nastradao, „Leto moskovsko” primljena je da bude štampana u beogradskom mesečnom književnom časopisu „Delo” u tri nastavka. U međuvremenu je pao Hruščov u oktobru 1964. Oborio ga je trijumvirat Brežnjev, Kosigin, Podgorni, koji je odmah započeo restaljinizaciju. Pošto sam ja u mojoj reportaži „Leto moskovsko” hvalio liberalizam i antistaljinizam Hruščova i očitu demokratizaciju SSSR-a,  novi sovjetski ambasador, zvao se Puzanov, uložio je protest kod Tita.

Tito me je onda napao u govoru na konferenciji okružnih javnih tužilaca, i ja sam tog dana kad je bio objavljen taj govor, 5. marta 1965, uhapšen u svom kabinetu na fakultetu. Naravno, kada sam pisao i dao „Delu” da štampa moju knjigu, nisam mogao da znam da će u međuvremenu Hruščov pasti i da će se politička situacija radikalno izmeniti. U mom životu je sve bilo slučaj ili sudbina. Sudbina je drugi izraz za slučaj.

S jedne strane, to što me je lično predsednik Republike napao, bilo je zlo, zbog toga što je Zadar mali grad i kad vas generalni sekretar, doživotni predsednik i otac nacije napada, vi ste odmah izolovani, uhapšeni. S druge strane, to me je očuvalo da nisam bio nikad pod torturom, niko me nije mlatio, nego su me, čak, kad su me uhapsili, pitali pa šta si to napisao kad te je drug predsednik tako napao! Bila se podigla grdna larma u svetu, zato što se stvar ticala i Sovjetskog Saveza. Tito je rekao da je to nova vrsta đilasizma...

Drugi put sam u zatvor dopao opet slučajno. To je bilo 1974, posle Barskog kongresa; tada su počeli da hapse sve prosovjetske bivše ljude, čak i one sa Golog otoka, i svetska štampa je počela da piše o tome da se Jugoslavija rapidno približava Zapadu jer hapse sve prosovjetske elemente. Sećam se, baš smo šetali Đilas, ja i Jovan Barović, advokat koji me branio, i razmišljali koga će radi balansa sad uhapsiti, moraju nekog prozapadnog. Uhapsili su mene, dali mi sedam godina, ali nisam izdržao ni tri godine i dva meseca, tako da sam ukupno sedam godina manje dva meseca bio u zatvoru, i onda sam praktički isteran iz Jugoslavije. Ocenili su da više štetim kad sam ovde, dajući stalno intervjue stranoj štampi i pišući članke za zapadne novine, nego napolju.