Mingus je do poslednjeg časa želeo da iskoristi život. I nepokretan u kolicima, u svom apartmanu na 33. spratu, na uglu 10. avenije i 33. ulice – gde je danas kancelarija Sju Mingus – u kasetofon je pevao „Chair In the Sky”. A kolege su mu već tada iskazivale poštovanje – Džoni Mičel je poslednjih meseci njegovog života snimala album „Mingus”. Pa, kad je umro, Sju je ubrzo odlučila da život posveti njegovom nasleđu – nijedna žena u džez svetu nije u tome bila tako uspešna. Sastav Mingus Dynasty bio je prirodni sled: Deni Ričmond, Džek Volrat i Džordž Adams, muzičari iz poslednjih inkarnacija sastava, odmah su uzeli učešće. Grupa je naišla na odličan prijem i do početka devedesetih prirodno evoluirala u big-bend, što je bio Mingusov veliki san koji nije uspeo da realizuje. Kriza je učinila da ponovo pokrenemo i mali sastav, a Sju je odabrala članove i ponudila nam Mingusove aranžmane, kao i neke iz osamdesetih, koje su pisali Džek Volrat, Džimi Neper i drugi.

Svaki član benda ima tajni kod sa kojim u bilo kojem delu sveta na globalnoj mreži može da pristupi muzici i partiturama. Ja sam prilično popunio svoj ipod, pa kada uhvatim miran trenutak, na dugim putovanjima ili posle nastupa, preslušavam muziku tražeći nove inspiracije... Ponekad negde naletim na nešto novo. I ako bi pozvao Sju u ponoć i rekao joj „hej, upravo sam na radiju čuo nešto zanimljivo sa ’Live at Cafe Bohemia’ – koja je to stvar?”, ona bi odmah otišla u kabinet sa fajlovima, pozvala asistenta koji ima sve kompjuterizovano u mp3 formatu, našla stvar i poslala da mogu da je proučim. Ja bih obično poslušao što više verzija da izaberem onu koja bi bila najbolja osnova, pa onda dodavao elemente iz drugih verzija. A onda bih inkubirao sebe do tačke iz koje mogu da sagledam celokupnu sliku, pa seo za klavir ili kompjuter i pokušavao da napišem aranžman.

Jedan plodan izvor nadahnuća je knjiga sa muzikom za big-bend, koja je narasla na preko 100 aranžmana, među kojima i desetak svita. Razmišljamo kako da to sabijemo da zadrži kolorit big-bendova, a ima fluidnost malog sastava. Ili Mingusovu muziku za kvartet širimo do partiture za veliki orkestar. Moj početni instinkt je da ne promenim nijednu notu koja je odsvirana – zbog toga što je ovo legacy band, i zato što on nije do muzike dolazio samo pisanjem, već i angažovanjem određenih ljudi, poput Erika Dolfija ili Džonija Koulsa, čiji se doprinos jasno čuje. Ako se njihove dorade pronose iz verzije u verziju, shvatam da su bile odobrene od Mingusa i postale deo kompozicije. Inspiraciju predstavljaju i Mingusove solo deonice, reljefne i slikovite. Džek Volrat je imao običaj da uzme njegov solo i orkestrira ga za alt, flaute i trube, što i ja radim. Konačno, postavljam sebi pitanje kako bi se razvoj džeza i druge muzike odrazio na Mingusovu. Mingus je prezirao električne instrumente – zvao ih je mašinama za pranje suđa – a ipak je, kako svedoči Džek Volrat, odlazio da čuje Weather Report, Bilija Kobama sa Aleksom Blejkom, električne gitariste... Kako bi, dakle, on voleo da njegova muzika zvuči danas? Ako smatram da nisam uspeo, ostavljam je po strani. Ako imam originalnu ideju – za koju sam siguran da bi je Mingus dozvolio – ponudim je bendu. A onda treba da bude podržana od njih i, naravno, od Sju Mingus.

Nezgodna stvar je što svako od nas ima i druge poslove, pa smo retko u mogućnosti da vežbamo. Dobra stvar je što imamo stalni angažman ponedeljkom u klubu Jazz Standard, pa novi repertoar oblikujemo pred publikom, što je bio omiljeni Mingusov koncept. On je uživao u angažovanju visokosposobnih muzičara, koje bi onda na otvorenoj sceni izazivao teškom muzikom. Ako mu se ne bi svidelo ono što čuje, prekidao je svirku, objašnjavajući publici da prisustvuju džez radionici (Jazz Workshop): „Radimo stvari pred vama”, govorio je. „Dobra stvar je da ćete moći da sagledate ceo proces nastajanja numere. Loša stvar je što nećete dobiti povraćaj novca.” I onda bi, uz njegove instrukcije, bend ponovo zasvirao istu stvar!

U selekciji novih ljudi poštuje se mišljenje svih članova benda, a konačnu odluku donosi Sju Mingus. Mene je pravo na svirku doveo bubnjar Tomi Kembel, kao zamenu za stalnog basistu Endija Mekija. Sju nije bila prisutna te večeri, ali je sledećeg jutra obavila 14 telefonskih razgovora i potom me pozvala: „Sledeće nedelje ideš na turneju po jugozapadu”, rekla je. Na primedbu da me nije ni čula kako sviram, samo je rekla: „Pa, čuću te sledećeg četvrtka!” To je primer prekonoćne odluke uz opštu saglasnost. A s druge strane, dešava se da neko duže vreme provede u sastavu pre nego što ga prihvatimo – Sju nije muzičar, ali dobro oseća ko jeste, a ko nije Mingusovo dete...

Tačno je da je Sju mene izabrala da vodim bend. Ali, u njemu su kreativni individualci najviše klase, sa svojim stavom koji slobodno izražavaju. I zapravo nas vodi Sju, koja sve projekte drži kreativno, finansijski i organizaciono. A pravi lider nam je Čarls Mingus. O njegovom duhu stalno razmišljamo. I kada se nađemo na sceni, želimo da damo najviše što možemo, da bi on, gde god bio, bio srećan. I mi sa njim.

Kriza je pogodila big-bend koji manje putuje, internet piraterija je uticala na prodaju ploča pa smo izgubili ugovor sa produkcijom Dreyfus, a i scena je postala jeziva – snimaju oni za koje nikad ne bi pomislio da su to bilo čime zaslužili. Ipak, radimo na dva projekta. Jedan album bi trebalo da bude selekcija snimaka sa koncerta „Toast of the Nation”, održanog u novogodišnje veče 2009. u Jazz Standard, kojim bi ostvarili jaču vezu sa ovim dobrim klubom, koji razvija sopstvenu produkciju ploča. Druga ideja je da posle dve decenije snimimo novi album malog sastava, gde su najjače veze između muzičara i gde nema skrivanja u sekciji big-benda. Ali, nema žurbe. Edi Henderson ima običaj da kaže „ako vetar duva u ovom pravcu i sve grane se u tom pravcu poviju, besmisleno je da pokušavaš da ih vratiš nazad”. To je prirodan proces koji treba poštovati.