Комплексна је и разноврсна Сартрова мисао, чак и ако покушате да је пратите само кроз теоријске текстове, а изоставите књижевна дела, интервјуе итд. Од своје прве књиге (1936), до последњих интервјуа, датих месец дана пред смрт, овај француски филозоф и књижевник био је у потрази за истином (истинама), али и властитим становиштем – које је мењао током педесетак година;у различитим периодима заступао је различита опредељења и идеје: од егзистенцијализма, до марксизма.

Сартр је рођен и умро у Паризу (21. јун 1905.– 15. април 1980). Ту је студирао и докторирао филозофију, 1929, на једном од универзитета Ecole Normal Superiore. Његово пријатељство, затим и веза са Симон де Бовоар (1908–1986) почиње у студентским данима, у време кад је она студирала на Сорбони. Од почетка тридесетих година, током наредних 50 година, они су створили велика дела и утицали на широк круг аутора у Француској, Европи и ваневропским земљама.

После Авра, где је био професор филозофије у лицеју, Сартр је кратко време био на студијском боравку у Немачкој (1933–1934), где је посебно проучавао филозофијеХусерла и Хајдегера.

Мапа Сартровог стваралачког пута могла би се везати за феноменологију, егзистенцијализам и марксизам, при чему је у последњем периоду (1960–1980) настојао да повеже одређене идеје и вредности егзистенцијализма и марксизма и да марксизам одвоји од стаљинистичке теорије и праксе.

Након прве књиге – Имагинација (1936), и дела Трансценденција Ега: скице за један феноменолошки опис (1936–1937) уследио је роман Мучнина (1938). Рокантен, личност из овог романа, нада се у једном тренутку да ће моћи свој живот да осмисли написавши једну књигу. Рекло би се да је Сартр испунио ову Рокантенову наду својим делима.

Током 1939. мобилисан је, а 1940. доспео у немачко заробљеништво, које је провео у логорима у Француској. Године 1941. пуштен је из заробљеништва због лошег здравственог стања, па се вратио у Париз, где је радио у лицеју Кондорсе. Вратио се писању и 1943. објавио је велико филозофско дело Биће и ништавило,започето 1939, у касарни, као и драму Муве. Из тог времена су и његова дружења са другим интелектуалцима. Са Мерло-Понтијем оснива групу „Социјализам и слобода” и придружује се покрету отпора.

Међу загонеткама из Сартрове биографије су и две одбијене почасти – француска Легија части (1945) и Нобелова награда за књижевност (1964). Нобелову награду је одбио, сматрајући да је ова повремено била у функцији одређених грађанских вредности и стога што таква награда ствара ореол (маркетиншку халабуку) око писца, који треба да остане пре свега одговоран свом делу и читаоцима, на основу оног што је створио, а не да се афирмише на основу престижне награде и публицитета који је прати.

Октобра 1945. Сартр, Де Бовоароваи Мерло-Понти основали су часопис Модерна времена, који ће у наредним деценијама окупљати интелектуалну елиту Француске. После Другог светског рата Сартр постаје један од главних представника егзистенцијализма (програмска књига: Егзистенцијализам је хуманизам, 1946).

Егзистенцијализам Сарта, Камија и Мерло-Понтија се сматра „огранком” у склопу европске филозофије егзистенције, чијим претечама су сматрали Киркегарда, Ничеа, или чак Блеза Паскала. У неким делима он користи синтагму „егзистенцијална психоанализа” која означава тумачење људских поступака у односу на фундаментални пројекат који обједињује нечији живот. На тој основи – делом и под утицајем немачких егзистенцијалиста – настаће током шездесетих и седамдесетих година прошлог века и тзв. егзистенцијална психологија и психотерапија.

Занимљиво је да су 1948. све Сартрове  књиге стављене на Индекс забрањених књига Католичке цркве, јер су – због његовог атеизма – сматране штетним по духовно здравље.

Иако слабог здравља, делом по конституцији, а делом због претеривања у пушењу и пићу, био је и човек од акције у неким периодима, укључујући и време окупације Француске. Сартр је осуђивао совјетску агресију на Мађарску 1956, у тексту „Стаљинова авет” из 1957, а потом и агресију на Чехословачку, 1968. Заједно са Бертраном Раселом, 1966. основао је и чувени Раселов суд, који је окупио широк круг интелектуалаца из различитих земаља, међу њима био је и Владимир Дедијер. Истраживао је и осуђивао различите агресије великих сила и кршења међународног права, посебно током рата у Вијетнаму.

Током шездесетих и седамдесетих Сартр се ангажује на левици и у различитим акцијама. У време студентских демонстрација 1968. био је накратко ухапшен, као и 1970. – због растурања левичарског листа који је тада уређивао – Ствар народа.

У свом делу Критика дијалектичког ума(1960) настоји да повеже марксистичку дијалектику са егзистенцијализмом, тј. класне односе и индивидуалну одговорност појединца, схваћену на егзистенцијалистички начин. По њему, дијалектика има првенствено историјски и антрополошки смисао, а не треба је примењивати у тумачењу природе (то је био део спора унутар марксизма тих година).

Сартр је између 1956. и 1969.долазио четирипута у Београд, сам, или са Симон де Бовоар. Имао је више повода – сусрети са писцима, подршка несврстанима, објављиване су му књиге и извођене драме: Муве, Заточеници из Алтоне, Прљаве руке, Иза затворених врата, Ђаво и господ Бог... Те представе су биле добро посећене и многим Београђанима Сартр је био познат пре свега по својим драмама. Његова прва књига на овим просторима је била Мучнина (1952) у преводу Тина Ујевића, а касније су му пуно пута издавана различита дела. Најобухватније издање је издање његових Изабраних списа у 12 томова, у Нолиту (1981–1984). Ту су укључене и две обимне филозофске књиге: Биће и ништавило и Критика дијалектичког ума.

Сартр је имао таленат донекле сличан Волтеровом: склоност и способност да филозофске идеје изрази и кроз прозне и драмске текстове, односно заплете. Неким читаоцима тај део његовог стваралаштва је био ближи и занимљивији, мада он и у филозофским делима појмове некад објашњава преко описа неких конкретних ситуација.