Srpsko-nemačko društvo za saradnju priređuje u utorak, 20. jula u 19,30 časova u beogradskom Centru lepih umetnosti Jovana Kulundžije, Gvarnerijus (Džordža Vašingtona 12) veče Roberta Šumana, povodom 200. godišnjice njegovog rođenja. Govoriće se, kako o njegovom tragičnom životu, tako i  obimnom stvaralaštvu, uz muzičku ilustraciju.

Inače, nemački grad Cvikau u „slobodnoj državi” Saksoniji, tokom cele godine obeležava dvesta godina od rođenja kompozitora Roberta Šumana, po kome je postao poznat u svetu. Tokom petnaest vekova postojanja, u ovom gradu niko se značajniji nije rodio. Predeo koji je u davnini  bio naseljen slovenskim Sorbima, uvek je bio na periferiji. U prošlom veku tu su nastala dva tipa automobila za koje mnogi znaju – Audi i Trabant. Danas Crvikau ima devedesetak hiljada stanovnika, koji po veličini ne ulazi ni u prvih stotinu gradova Nemačke.

Tokom leta i jeseni tu će doći brojni ljubitelji muzike na koncerte, izložbe i okrugle stolove. Na sam dan rođenja kompozitora, 8. juna, svi nemački  mediji  objavili  su  prigodne članke. Međutim, čitaoci su imali utisak uzdržanosti. Ne samo novinarima, već i muzičkim stručnjacima, kao da teško pada da pišu o Šumanu. Na tragiku njegovog života izgleda da im je nelagodno da se osvrnu, a to se ne da izbeći. Konstatacija da se radi o „najtragičnijem životu nemačkog romantizma”, nameće se sama po sebi. Tim pre što o bolesti i smrti kompozitora nije izrečena poslenja reč.

Pre dva veka u Cvikauu živelo je tri hiljade stanovnika. U domu trgovca knjiga Avgusta Šumana rodio se kao poslednje, peto dete, sin Robert. Petnaestak godina proživeo je dinamično. Zapazilo se da je znatiželjan, često nedorečen, mističan, pristojan, u školi omiljen. Muzika ga je samo uzgred interesovala, iako je klavir učio već od sedme godine. Posle ove prve trećine života, počinju da se nižu događaji  koji ne slute na dobro.

 U šesnaestoj godini  Šuman ostaje bez oca, koji je bio nervni bolesnik. Kratko pre toga njegova rođena sestra dobrovoljno odlazi u smrt. Majka je bila izuzetno depresivna. Robert počinje da  beleži sve što doživljava i o čemu razmišlja. Kada mu je bilo 19 godina napisao je da je sanjao da se davi u dalekoj reci Rajni. U nju će mnogo kasnije zaista skočiti, kako bi okončao ovozemaljski put. U 22. godini, tvrde biografi, dobija sifilis, prema kojem je medicina tada bila nemoćna. Studiranje prava, u Lajpcigu, potom u Hajdelbergu, nije mu išlo. Odlučuje se za preokret, želi da „hleb života” stiče umetnošću, ali i da postane čuven u svetu. Tek tada se posvetio  muzici, koja mu ostaje strast do kraja kratkog života. Njegovo stvaralaštvo traje dve i po decenije, do pred smrt, opus obuhvata  skoro sto pedeset dovršenih ostvarenja: oratorijumi, mise, klavirski koncerti, opere i drugo. Rekvijemom iz 1852. spisak se završava, sa brojem 147. Nastupao je i van Nemačke, u Rusiji, Holandiji, Austriji i drugde.

Iz obično  kraće biografije koju donose sve enciklopedije, ili je iznose muzikolozi na predavanjima, usredsređujući se na stvaralaštvo, ne može se naslutiti koliko se nesrećnih događaja i okolnosti nizalo  u Šumanovom  životu.

Iako je znao da je bolestan, želeo je da stvori porodicu. Zaljubio se u devet godina mlađu Klaru, kćerku svog nastavnika muzike, koji ga je zbog toga tužio sudu. Ipak uspeva s njom da se oženi. U toj zajednici u kojoj se rađa petoro dece, dolazi neretko do  nerazumevanja, životna saputnica, pijanistkinja sa velikim ambicijama, Roberta doživljava kao konkurenta. Uz izostanak željenih velikih uspeha i slave, Šumanu se gomilaju zdravstveni problemi – iscrpljenost, vrtoglavica, „nervna slabost”, popuštanje  sluha, depresivnost, melanholija. I pored toga, pisanje muzike mu ide od ruke. Međutim, prema njegovim delima izvođači bili su rezervisani, iako ih uvršćuju u svoj repertoar. Franc List je zabeležio da je sa Šumanovim programom doživeo fijasko. Publici je  njegova muzika bila teško razumljiva. Ni supruga Klara, koja je imala veoma mnogo nastupa, nije rado svirala njegova dela.

Robert i Klara Šuman

Pozivom da u Diseldorfu bude  gradski muzički direktor,  bio je veoma počastvovan, mada je naslućivao da ga snage i zdravlje sve više napuštaju. Sve češće je zapadao u krizu, konflikte sa okolinom, doživljavao nervne slomove, izostajao sa posla i odlazio na oporavak. Dvoipogodišnji paćenički kraj počinje kada mu je bilo 44 godine. Početkom 1854. snalaze ga neprestane halucinacije, noću čuje pojanje anđela, ali i dreku demona. Kada je grad bio u zanosu raskalašnosti i veselja povodom  karnevala, Šuman je skačio u Rajnu. Iz reke ga je izvukao čuvar mosta, a zatim je bio prebačen u „Zavod za nervne bolesti i ludilo” u Endenihu, kod Bona.

Detalji boravka u bolnici i lečenja ostali su najvećim delom  nepoznati, čak prikriveni. Na tome je insistirala supruga, koja ga je nadživela četrdeset godina. Stiče se utisak da se to činilo iz respekta prema kompozitoru. Znalo se međutim  da je u bolnici bio od porodice odbačen. Za trideset meseci života u njoj, supruga ga je posetila samo dva puta.   Iako su nekada lekari vodili veoma precizan dnevnik o lečenju, za podatke o Šumanu se govorilo da su nestali.  Tek od 1960. otvoreno se piše i razmišlja o lečenju Šumana, a njegovo stvaranje iz tog vremena revalorizuje se. Jedan od potomaka nekadašnjeg direktora klinike u Edenihu „pronašao” je lekarske beleške. Uz komentar, objavljuje ih 2006, na preko šest stotina strana, Akademija umetnosti iz Berlina. Nakon ovog objavljivanja mnogi su zaključili da se radi o „najvećoj ljudskoj tragediji nemačke umetnosti”.

Iako se, kako je zabeležio direktor klinike, pacijent prvih meseci „dobro oporavljao”, bio raspoložen, govorljiv, svirao klavir, vodio dnevnik, pisao brojna pisma, tvrdio da mu tu nije mesto, pogoršanje stanja je nastupilo naglo. Šuman postaje agresivan, prepire se, odbija hranu i terapiju. Ne dopuštaju mu više da svira, oduzimaju notnu beležnicu i olovku, povremeno zatvaraju u izolacionu sobu. Na samom kraju više nikog ne prepoznaje, nastaje potpuna oduzetost. Zemaljski pakao završava se smrću,  krajem jula 1856. Sahranjen je na starom groblju obližnjeg Bona.

Misterija bolesti i smrti Šumana ipak nije rešena. Tako na primer, renomirani „Lekarski list”, organ Lekarske komore Nemačke, povodom sadašnje godišnjice rođenja kompozitora, tvrdi da on nije umro od posledica sifilisa, nema dokaza da ga je uopšte imao, već od patnje zbog zatočenja u ludnici. Nervne slabosti zalečene su u Zavodu, međutim Klara, smatraju pojedini stručnjaci,    po svaku cenu je želela da on ne izađe na slobodu. O ovome se dogovorila sa direktorom klinike, u nameri da izoluje supruga od svih kontakata. Iz objavljenih materijala da se zaključiti da je i prema sopstvenoj deci bila bezosećajna, ne želeći da žive uz nju.

I pored obeležavanja godišnjice rođenja, nije zaboravljen ni dan smrti Roberta Šumana, 29. juli. U Cvikauu će tada dvojica renomiranih nemačkih psihijatara održati predavanje o svom viđenju  bolesti i patnji koje su toliko izmenile i prepolovile život genija. Samo dva dana kasnije, na istom mestu, održaće se veliki koncert „Mladi sviraju Šumana”.  Nejasnoće oko života kompozitora, ne udaljuju ih od njega, već ga čine bližim.

Živica Tucić