Miodrag B. Protić jedna je od ličnosti koje su obeležile srpsku kulturnu scenu tokom druge polovine dvadesetog veka, ne samo kao slikar, niti samo kao kritičar, istoričar umetnosti i teoretičar, već i kao inicijator i organizator umetničkog života kod nas. Kruna njegovog delovanja je i osnivanje Muzeja savremene umetnosti na čijem se čelu nalazio dugo godina. Protić je i autor prve obimne „Istorije srpskog slikarstva XX veka”.

Široj javnosti Miodrag B. Protić poznat je i kao ličnost koja je otkrila našoj kulturnoj javnosti veliku srpsku i svetsku umetnicu Milenu Pavlović Barili.

„Priča oko Milene Pavlović Barili jeste priča o tome kako sam se susreo sa potpuno do tada nepoznatim opusom genijalne umetnice. U ruke mi je došlo pismo njene majke, Danice Pavlović-Barili, u kome je govorila o svojoj pokojnoj kćeri, velikoj slikarki. Pogledao sampismo, video rukopis kojim je koverat adresovan i shvatio po rukopisu i stilu pisma da ga ne piše obična osoba. Seo sam u auto i došao u Požarevac istoga dana. Zatekao sam u kući Pavlovića Mileninu sobu, onakvu kakvu je ostavila pre odlaska u svet, njene radove, mnoge od Mileninih lektira i odmah, pošto sam video prve njene slike, bilo mi je jasno da pred sobom imam otkriće. Onda je krenulo traganje za njenim slikama po čitavom svetu. Kupovao sam za Muzej sva Milenina platna do kojih je Danica Pavlović dolazila, da bi ona mogla da za njima dalje traga, da putuje slikarskim tragom svoje pokojne kćeri dalje. Muž Milene Barili je na proputovanju kroz Beograd, čekajući sledeći avionski let, posetio Muzej savremene umetnosti i bio zapanjen kada je video u postavci dela svoje pokojne supruge. Rekao sam mu tada da je nekoliko njenih vrsnih slika ostalo kod njega. Obećao je da će ih poslati čim se vrati u Ameriku. No, po povratku u Ameriku, ubrzo je poginuo i slike su sada u vlasništvu njegove kćeri iz drugog braka, koja se, takođe, zove Milena. I pošto je i sama Milena, kod nje su ostale Milenine slike.

Izbrisan sa spiska smrti

Atelje Miodraga B. Protića redak je umetnički atelje koji je istovremeno i atelje i biblioteka i salon gde rado dolaze posetioci i poštovaoci velikog umetnika. Kroz ovaj atelje prošle su važne ličnosti naše i evropske kulturne scene. Na uglačanom parketu ne nalazi se nijedna kap boje. Protić slika koncentrisano, snažno, staloženo, kritičari kažu – „bolje nego ikada u svojoj dugogodišnjoj karijeri”.

„Na nedavnom otvaranju izložbe u Nišu pitali su me gde sam počinjao da slikam i ja sam im rekao – ovde, kod vas, u sanatorijumu za plućne bolesnike. Bio sam u mladosti bolestan od tuberkuloze i,ležeći, crtao sam neprekidno. Kasnije, kada mi je lekar, po poboljšanju, predložio operaciju, odbio sam. I doneo sam dobru odluku. Mnogo je decenija od tada minulo, a bolest se nikada nije vratila. Za vreme boravka u Nišu proučavao sam najimpozantnija dela o istoriji slikarstva pisana na francuskom i nemačkom jeziku. Za vreme socrealizma, o svom poznavanju moderne teorije umetnosti sam ćutao. A onda sam napisao prvi tekst za NIN o Mići Popoviću, zatim sam pisao o Milu Milunoviću, monografiju o Milanu Konjoviću. Sva znanja koja sam stekao proučavajući svetsko slikarstvo sada su bila od koristi našoj slikarskoj eliti.”

Drugi svetski rat Protić je proveo u Vrnjačkoj Banji, zajedno s mnogim poznatim srpskim intelektualcima. U to vreme, događa se i jedna literarna podudarnost: Kročeovu „Estetiku” čita Protić u Vrnjačkoj Banji, a Mića Popović, istu knjigu, ranjen u partizanima, čita na nosilima. Pred kraj Drugog svetskog rata, Protić slučajno ne biva poslat na Sremski front.

„Vojno lice zaduženo da šalje omladinu na Sremski front mene je izbrisalo sa spiska. Taj čovek je, gledajući biografije onih koje će slati na Sremski front, gledao da vrsni đaci, odlični maturanti, ne odu na front, u sigurnu smrt i da tako bar nešto od srpske inteligencije ostane sačuvano. Kasnije je taj vojni komandir streljan.”

Tokom dugogodišnje karijere, Protić je susretao najrazličitije ličnosti. Između ostalih i jednu od Pikasovih supruga, Doru Mar, sa kojom je odlazio na večere. Nju je Pikaso upoznao u čuvenom kafeu „Flora”, gađala je nožem desne ruke prostor između prstiju svoje leve ruke, koja je ležala na stolnjaku. Ako bi promašila, prsnula bi krv. Pikasu se to dopalo. Sledio je buran brak, a zatim – razlaz.

„U vreme kada sam upoznao Doru Mar, bila je to senka pređašnje žene i Pikasove muze. Tada je već sasvim bila skliznula u veru, u molitve i do kraja bila posvećena crkvi. Na svaku Novu godinu Pikaso joj je poklanjao novu sliku. Ali te slike nikada nisu završavale kod nje. Mislim da ih je Dora Mar sve poklanjala crkvi”.

Miodrag B. Protić upoznao je i Joneska i proveo izuzetno zanimljivo veče sa njim u Parizu.

„Večerali smo zajedno. Jonesko je bio sasvim drugačiji od onoga što bi se moglo pretpostaviti sudeći po njegovom delu. Bio je kozer, duhovit, ali i ironičan, zamišljen, u svakom slučaju, izuzetno zanimljiv sagovornik i visoki intelektualac. Sam Jonesko je bio vrlo srećan kad je saznao da se igra njegov komad u Beogradu i rekao mi da smatra da umetnička kritika ne znači za umetnika apsolutno ništa, da sam nikada nimalo nije polagao na to što se pisalo o njegovom opusu.”

Mošina mrtva priroda

Vodeći Muzej savremene umetnosti, Miodrag B.Protić uspevao je da od ove institucije načini važno svetsko umetničko središte, na taj način što je svake dve godine, bijenalno, organizovao predstavljanje svetskih muzeja. Ovde je, zahvaljujući širokom krugu prijatelja umetnika, Miodrag Protić uspeo da organizuje i Pikasoovu izložbu.Takođe, bivajući na čelu ove institucije, Protić je uspeo i da spase određene slike.

„Za jedan maršalov rođendan kod mene je došao Koča Popović i rekao da maršalu Titu treba pokloniti nešto iz oblasti umetnosti, nešto vredno, značajno i napomenuo da će Titu iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti darovati ni manje ni više nego čuveni ’Pijani brod’Save Šumanovića. Znao sam da bi time ova slika završila daleko od posetilaca i da bi jedno do najvrednijih dela Save Šumanovića bilo zauvek izgubljeno. Tada sam odlučio da se malo lukavo borim za sliku i predložio da se maršalu nikako ne poklanja nešto što asocira na dekadenciju, jer to pijano u naslovu ’Pijani brod’, nije dobro pokloniti jednom vođi socijalističke zemlje. Sugerisao sam umesto toga neku mrtvu prirodu koju je uradio Moše Pijade. I, ni sam ne znam kako, uspelo mi je…”

Miodrag B. Protić izlagao je na Bijenalu u Veneciji,gde je dobio nagradu Uneska, u Aleksandriji, u Sao Paulu, gde je prodao dve, a odbio da proda treću sliku. Nosilac je brojnih priznanja, između ostalog i ordena oficira reda umetnosti i književnika Francuske. Danas, uz redovno izlaganje po svim važnim galerijama kod nas i u Evropi, Miodrag Protić i dalje prati sve svetske umetničke tendencije.

Muzej svih religija

„U poslednjem broju ’Monda’, čiji sam dugogodišnji pretplatnik, nedavno je izašao članak da se u Parizu osniva jedan univerzalan muzej svih religija, mitova, civilizacija, kao i da već postoji jedan komitet koji će to da organizuje. To je ogroman posao, ogromna donacija je potrebna, ali je to velika ideja koja već ima svoj kapital, dobila je odobrenje i od hrišćana i od katolika i od muslimana. Počele su rasprave kao i uvek kada se takav veliki poduhvat počinje, kaže se dobro, a kako ćemo da predstavljamo slike nagih žena, to je zabranjeno u nekim religijama i u nekim kulturnim sistemima. No,to je više usputna, zanimljiva pojedinost, a osnovna zamisao da sve civilizacije, sve kulture, svi mitovi, sve religije budu objedinjene umetnošću grandiozna je i od civilizacijskog značaja. Ovaj će se muzejski prostor nalaziti u Parizu na oko 16.000 kvadratnih metara.”

Danas Miodrag B. Protić i dalje stvara možda i najraskošniji deo svog opusa, a slika korespondirajući sa najvećim slikarima dvadesetog veka, pre svega – Kazimirem Maljevičem. Prati i savremenu srpsku i savremenu svetsku likovnu scenu, smatrajući da je priča o „smrti umetnosti” naša lokalna, kolokvijalna neistina, da o tome u velikom svetu niko ne govori. Protić, takođe, misli da je slika uvek iznad reči, nedovršeni simbol, koji dovršava gledalac u interakciji sa njom. Rado se seća dana kada je boravio u svetskim metropolama, pa i kafea „Flora” u Parizu, koji danas vodi dalji rođak njegove pokojne supruge. I o Dori Mar i ovom kafeu, Miodrag Protić poseduje raritetne knjige, baš kao i jednu knjigu putopisa Bruna Barilija na italijanskom, koju je ilustrovala Brunova kći Milena Pavlović Barili. Nju je, Miodragu Protiću, poklonila Danica Barili, sa kratkom posvetom: „Sa zahvalnošću, ljubavlju i poštovanjem.”