Миодраг Б. Протић једна је од личности које су обележиле српску културну сцену током друге половине двадесетог века, не само као сликар, нити само као критичар, историчар уметности и теоретичар, већ и као иницијатор и организатор уметничког живота код нас. Круна његовог деловања је и оснивање Музеја савремене уметности на чијем се челу налазио дуго година. Протић је и аутор прве обимне „Историје српског сликарства XX века”.

Широј јавности Миодраг Б. Протић познат је и као личност која је открила нашој културној јавности велику српску и светску уметницу Милену Павловић Барили.

„Прича око Милене Павловић Барили јесте прича о томе како сам се сусрео са потпуно до тада непознатим опусом генијалне уметнице. У руке ми је дошло писмо њене мајке, Данице Павловић-Барили, у коме је говорила о својој покојној кћери, великој сликарки. Погледао самписмо, видео рукопис којим је коверат адресован и схватио по рукопису и стилу писма да га не пише обична особа. Сео сам у ауто и дошао у Пожаревац истога дана. Затекао сам у кући Павловића Миленину собу, онакву какву је оставила пре одласка у свет, њене радове, многе од Милениних лектира и одмах, пошто сам видео прве њене слике, било ми је јасно да пред собом имам откриће. Онда је кренуло трагање за њеним сликама по читавом свету. Куповао сам за Музеј сва Миленина платна до којих је Даница Павловић долазила, да би она могла да за њима даље трага, да путује сликарским трагом своје покојне кћери даље. Муж Милене Барили је на пропутовању кроз Београд, чекајући следећи авионски лет, посетио Музеј савремене уметности и био запањен када је видео у поставци дела своје покојне супруге. Рекао сам му тада да је неколико њених врсних слика остало код њега. Обећао је да ће их послати чим се врати у Америку. Но, по повратку у Америку, убрзо је погинуо и слике су сада у власништву његове кћери из другог брака, која се, такође, зове Милена. И пошто је и сама Милена, код ње су остале Миленине слике.

Избрисан са списка смрти

Атеље Миодрага Б. Протића редак је уметнички атеље који је истовремено и атеље и библиотека и салон где радо долазе посетиоци и поштоваоци великог уметника. Кроз овај атеље прошле су важне личности наше и европске културне сцене. На углачаном паркету не налази се ниједна кап боје. Протић слика концентрисано, снажно, сталожено, критичари кажу – „боље него икада у својој дугогодишњој каријери”.

„На недавном отварању изложбе у Нишу питали су ме где сам почињао да сликам и ја сам им рекао – овде, код вас, у санаторијуму за плућне болеснике. Био сам у младости болестан од туберкулозе и,лежећи, цртао сам непрекидно. Касније, када ми је лекар, по побољшању, предложио операцију, одбио сам. И донео сам добру одлуку. Много је деценија од тада минуло, а болест се никада није вратила. За време боравка у Нишу проучавао сам најимпозантнија дела о историји сликарства писана на француском и немачком језику. За време соцреализма, о свом познавању модерне теорије уметности сам ћутао. А онда сам написао први текст за НИН о Мићи Поповићу, затим сам писао о Милу Милуновићу, монографију о Милану Коњовићу. Сва знања која сам стекао проучавајући светско сликарство сада су била од користи нашој сликарској елити.”

Други светски рат Протић је провео у Врњачкој Бањи, заједно с многим познатим српским интелектуалцима. У то време, догађа се и једна литерарна подударност: Крочеову „Естетику” чита Протић у Врњачкој Бањи, а Мића Поповић, исту књигу, рањен у партизанима, чита на носилима. Пред крај Другог светског рата, Протић случајно не бива послат на Сремски фронт.

„Војно лице задужено да шаље омладину на Сремски фронт мене је избрисало са списка. Тај човек је, гледајући биографије оних које ће слати на Сремски фронт, гледао да врсни ђаци, одлични матуранти, не оду на фронт, у сигурну смрт и да тако бар нешто од српске интелигенције остане сачувано. Касније је тај војни командир стрељан.”

Током дугогодишње каријере, Протић је сусретао најразличитије личности. Између осталих и једну од Пикасових супруга, Дору Мар, са којом је одлазио на вечере. Њу је Пикасо упознао у чувеном кафеу „Флора”, гађала је ножем десне руке простор између прстију своје леве руке, која је лежала на столњаку. Ако би промашила, прснула би крв. Пикасу се то допало. Следио је буран брак, а затим – разлаз.

„У време када сам упознао Дору Мар, била је то сенка пређашње жене и Пикасове музе. Тада је већ сасвим била склизнула у веру, у молитве и до краја била посвећена цркви. На сваку Нову годину Пикасо јој је поклањао нову слику. Али те слике никада нису завршавале код ње. Мислим да их је Дора Мар све поклањала цркви”.

Миодраг Б. Протић упознао је и Јонеска и провео изузетно занимљиво вече са њим у Паризу.

„Вечерали смо заједно. Јонеско је био сасвим другачији од онога што би се могло претпоставити судећи по његовом делу. Био је козер, духовит, али и ироничан, замишљен, у сваком случају, изузетно занимљив саговорник и високи интелектуалац. Сам Јонеско је био врло срећан кад је сазнао да се игра његов комад у Београду и рекао ми да сматра да уметничка критика не значи за уметника апсолутно ништа, да сам никада нимало није полагао на то што се писало о његовом опусу.”

Мошина мртва природа

Водећи Музеј савремене уметности, Миодраг Б.Протић успевао је да од ове институције начини важно светско уметничко средиште, на тај начин што је сваке две године, бијенално, организовао представљање светских музеја. Овде је, захваљујући широком кругу пријатеља уметника, Миодраг Протић успео да организује и Пикасоову изложбу.Такође, бивајући на челу ове институције, Протић је успео и да спасе одређене слике.

„За један маршалов рођендан код мене је дошао Коча Поповић и рекао да маршалу Титу треба поклонити нешто из области уметности, нешто вредно, значајно и напоменуо да ће Титу из колекције Музеја савремене уметности даровати ни мање ни више него чувени ’Пијани брод’Саве Шумановића. Знао сам да би тиме ова слика завршила далеко од посетилаца и да би једно до највреднијих дела Саве Шумановића било заувек изгубљено. Тада сам одлучио да се мало лукаво борим за слику и предложио да се маршалу никако не поклања нешто што асоцира на декаденцију, јер то пијано у наслову ’Пијани брод’, није добро поклонити једном вођи социјалистичке земље. Сугерисао сам уместо тога неку мртву природу коју је урадио Моше Пијаде. И, ни сам не знам како, успело ми је…”

Миодраг Б. Протић излагао је на Бијеналу у Венецији,где је добио награду Унеска, у Александрији, у Сао Паулу, где је продао две, а одбио да прода трећу слику. Носилац је бројних признања, између осталог и ордена официра реда уметности и књижевника Француске. Данас, уз редовно излагање по свим важним галеријама код нас и у Европи, Миодраг Протић и даље прати све светске уметничке тенденције.

Музеј свих религија

„У последњем броју ’Монда’, чији сам дугогодишњи претплатник, недавно је изашао чланак да се у Паризу оснива један универзалан музеј свих религија, митова, цивилизација, као и да већ постоји један комитет који ће то да организује. То је огроман посао, огромна донација је потребна, али је то велика идеја која већ има свој капитал, добила је одобрење и од хришћана и од католика и од муслимана. Почеле су расправе као и увек када се такав велики подухват почиње, каже се добро, а како ћемо да представљамо слике нагих жена, то је забрањено у неким религијама и у неким културним системима. Но,то је више успутна, занимљива појединост, а основна замисао да све цивилизације, све културе, сви митови, све религије буду обједињене уметношћу грандиозна је и од цивилизацијског значаја. Овај ће се музејски простор налазити у Паризу на око 16.000 квадратних метара.”

Данас Миодраг Б. Протић и даље ствара можда и најраскошнији део свог опуса, а слика кореспондирајући са највећим сликарима двадесетог века, пре свега – Казимирем Маљевичем. Прати и савремену српску и савремену светску ликовну сцену, сматрајући да је прича о „смрти уметности” наша локална, колоквијална неистина, да о томе у великом свету нико не говори. Протић, такође, мисли да је слика увек изнад речи, недовршени симбол, који довршава гледалац у интеракцији са њом. Радо се сећа дана када је боравио у светским метрополама, па и кафеа „Флора” у Паризу, који данас води даљи рођак његове покојне супруге. И о Дори Мар и овом кафеу, Миодраг Протић поседује раритетне књиге, баш као и једну књигу путописа Бруна Барилија на италијанском, коју је илустровала Брунова кћи Милена Павловић Барили. Њу је, Миодрагу Протићу, поклонила Даница Барили, са кратком посветом: „Са захвалношћу, љубављу и поштовањем.”